ODSJAJ SUNCA I UKUS LjUBAVI U SVAKOJ KAPI

Kada nečemu posvetite dovoljno vremena, pažnje i ljubavi uspeh ne izostaje. Da je ova tvrdnja istinita i u proizvodnji vina svedoči priča Milana Miloševića, koji predah od posla i dinamike prestoničkog života pronalazi na porodičnom imanju u Prnjavoru, pre svega džajevačkom vinogradu. Naime, bez obzira na gustinu poslovnog rasporeda, geografsku udaljenost od rodnog mesta, godinama u nazad Milan pronalazi način da se posveti grožđu i pravljenju vina. Koliko je u tome uspešan svedoče komentari nekolicine koji su imali prilike da „Džajevačko“ probaju. Da je reč o napitku dostojnog imena „božanski nektar“ slože se uglavnom svi: od iskusnih vinopija, do apsolutnih laika.
Za razliku od prošle godine, gde je zbog velikog broja kišnih dana rod podbacio, pa se umesto vina pekla loza, ove sezone vreme je vinogradarima išlo na ruku. Dosta sunca uslovilo je dobar prinos i grozdove sa velikim procentom šećera.
- Prinos je dobar u odnosu na prošlogodišnji, ali je ipak ispod proseka. Lozi, kao i čoveku treba vremena da odboluje. Zbog toga, tek sledeće godine očekujemo “pun rod”- kaže Milošević.
No, kod Miloševića količina i onako nije nikada bila prioritet. U pravljenju vina, uvek se rukovodio krilaticom da je kvalitet bitniji od kvantiteta. Najveće zadovoljstvo mu je briga o vinogradu, a potom i sam proces proizvodnje.
- Za vinograd uvek pronađem vreme. Proletos je moja firma imala posao u Crnoj Gori. Radili smo u Tivtu, u kompleksu Porto Montenegro u hotelu Ridžent. Bio sam tamo nekoliko meseci, ali mi nije bilo teško da “skoknem” do Prnjavora na dan dva da završim radove u Džajevcu- objašnjava Milan, i tvrdi da je ne samo u proizvodnji vina, već i bilo kojoj drugoj oblasti života, za uspeh presudna ljubav.
- Za kvalitet grožđa neophodno je sunce, a za dobro vino ljubav je presudan sastojak. Sve ostalo su finese. Od trenutka kada sam se upustio u ovaj posao sam se trudio da sve bude u skladu sa prirodom. Lozu prehranjujem samo prirodnim đubrivima, a u vino stavljam samo vinobran koji je neophodan za očuvanje kvaliteta.
Kada je reč o samom proizvodnom procesu, krajnje jednostavne radnje, Milan opisuje sa opsesijom alhemičara koji neumorno traga za eliksirom mladosti.
- Reč je o sporom prirodnom procesu, gde od trenutka branja do flaširanja prođe više od godinu dana. Ali čekanje se, što se tiče kvaliteta i punoće ukusa isplati- kaže Milan, i nastavlja objašnjenje postupka korak po korak.
- Posle branja, najbitnije je što pre grožđe odvojiti od peteljki, jer ona daje poseban prizvuk ukoliko ostane na plodu. Potom se grožđe “mulja”, a onda stavlja u burad za previranje. Optimalna temperatura za previranje je od 18 do 22 stepena, u zavisnosti da li je reč o belom ili crvenom vinu i da li “leži” sa ljuskom ili bez nje. Što više leži u ljusci više će izvući tanina iz nje, od toga zavisi i sama boja napitka, jer ako crno grožđe odmah odvojite od ljuske dobićete belo vino. Najbolje vreme za odvajanje od ljuske je posle sedam dana. Nakon toga, vino leži 21 dan. Potom se pretače i dodaje vinobran koji štiti od gljivica, a pošto vino samo sebe filtrira, vinobran posle mesec dana padne na dno, ostane samo miris koji se gubi kada se vino dekantira. Na svakih par meseci, vino se još nekoliko puta pretače, dok ne postane sasvim bistro. Kao što sam već naveo, više od godinu dana od berbe prođe dok se ne “stabiliše” i flašira.
Nakon flaširanja, preporuka proizvođačima je da se flaše drže na policama u vodoravnom položaju, no ono što je ljubiteljima ovog pića mnogo bitnije, vino je tada spremno za degustaciju. Za sada su imali prilike da ga probaju samo malobrojni, jer lično zadovoljstvo još uvek nije poprimilo formu “biznisa”, pa su i količine ograničene. Širenje proizvodnje, Milan ne planira u dogledno vreme, ali pored prijatelja koji u ukusu džajevačkog “božanskog nektra” odavno uživaju, za njega su čuli i klijenti Miloševićeve firme “Almi pejnt”, jer mu je postala praksa da u svakom stanu po okončanju posla, ostavi po jednu flašu.