REČ, DVE SA NATAŠOM NINKOVIĆ I ZORANOM CVIJANOVIĆEM POVODOM ŠABAČKE PREMIJERE PREDSTAVE „PRAH“
DRUŠTVENA TRANZICIJA MORALNIH NAČELA
Duodrama, rađena po delu mađarskog pisca Đerđa Špira, a u režiji Veljka Mićunovića, pokušava da da odgovor na pitanje: „Šta je sreća?“
Samo pet dana posle beogradske premijere na Sceni „Raša Plaović“ Šapčani su imali priliku da pogledaju predstavu „Prah“ rađenu po tekstu jednog od najpoznatijih savremenih mađarskih pisaca Đerđa Špira, a u režiji Veljka Mićunovića. Duodrama, zajednički projekat Narodnog pozorišta u Beogradu i Šabačkog pozorišta, na tragikomičan način pokazala je šta se desi kada jedan bračni par na rubu egzistencije dobije dva miliona evra na lotou. Uz smeh i suze tumači naslovnih uloga, Nataša Ninković i Zoran Cvijanović, proveli su publiku od euforije i uzbuđenja, preko straha i paranoje, pa sve do očaja.
Svedena scenografija Ljubice Milanović, kostimi Marine Vukasović Medenice, predstave pročišćenih linija u prvi plan je izbacila tekst i glumu aktera priče koja je oduševila šabačku publiku. Od početka do kraja, tokom sat vremena i petnaest minuta, susrećući se sa pričom svih nas o vremenu u kome je nedostatak novca itekako primetan, a pitanje da li se sreća ogleda u njegovom imanju ili pak nemanju, postaje jasno da je sve stvar sopstvenog izbora. Izbora o kome je komentarisla i šabačka publika posle odgledane predstave čiji je svaki trenutak na sceni propraćen smehom, aplauzima odobravanja i oduševljenja Natašinim i Zoranovim glumačim nadahnućem.
A iz njihovog ugla rad na duodrami bio je zahtevan, ispunjen međusobnom kompaktibilnošću koja je i doprinela, kako je rekla Nataša, da naprave „apsolutno dobru predstavu“.
- Mi smo potpuno različiti ali jako kompaktibilni. To se moglo videti i na sceni na kojoj smo se prvi put pojavili kao bračni par.
Crna komedija, antička drama, farsa, sve to je po Nataši sadržano u predstavi koja odslikava društvo u kome danas živimo.
- Ono što je najvažnije napravili smo jednu toplu, pitku, pravu pozorišnu predstavu koju će publika sat i petnaest minuta sa nama da zaista prođe čitav jedan spektar emocija, stanja. Nema čoveka na ovom svetu koji nije zamišljao šta bi bilo kad bi dobio na lotou ili nešto slično. Svi mislimo ja bih ovako, ja bih onako. To je isto kad mi kažemo: „E, da sam ja na vlasti ja bih to drugačije“. Zaista mislim, ako pogledamo svu literaturu pisanu na tu temu, da je Meša u pravu kada kaže: „Svi oni dođu da bi promenili vlast, a u stvari samo vlast menja tebe“. Tako isto i ovde. Ti misliš da bi ti ne znam šta, ali kad pogledate statističke podatke šta se dešavalo sa ljudima koji su dobili na lotou iznenadili bi ste se u najnegativnijem smislu. Budu na kraju na prosjačkom štapu bukvalno. E, tako i ovo dvoje ljudi prolaze sa nama kroz bukvalno kratke euforije sreće, pa straha, kako će da sačuvaju pare, pa kako će da ih potroše, pa paranoje i na kraju totalni haos, razočarenja, odbijanja toga. To vam je kao kada zasadite nešto a sve zavisi u kakvu ste zemlju zasadili. Isto je tako i kada nekom nešto pričate. Sve zavisi šta je u tom čoveku, koliko on može da primi. Džabe vi pričate nekom ako je jalov iznutra. Ona ima jednu čuvenu rečenicu, koja je meni uvek potresna, kada na kraju njemu kaže: „Nama je došlo prekasno, deci je došlo prerano“. Ne možeš ti da izbrišeš s nekim novcima ono što je bilo. Bila je beda. Ima mnogo i komičnih stvari. Publika se i sve vreme smeje pa onda opet negde se zamisli i zapita. Znači sve ono što smo hteli postigli smo - rekla je Nataša.
Provokativna, s druge strane topla, ljubavna, duhovita, ali i vrlo ozbiljna zbog pokretanja jedne skrajnute teme o odnosu čoveka, nekih pravih, zaboravljenih vrednosti i novca koji je sada postao sinonim svega, Cvijanovićev je zaključak o predstavi koja na jedan potpuno nezaustavljiv način uvuče publiku u svoju tematiku.
- Interesantno je zato što ju je pisao Đerđ Špiro, mađarski pisac, negde izmeću 2005. i 2007. godine. Posebno je dirljivo da vidite kako jedna susedna zemlja prolazi kroz tranziciju gotovo na isti način kao mi ovde danas. Mi bi možda mogli da se setimo nekih boljih vremena tamo kad je bila velika zemlja ali oni baš nemaju čega. Mi smo imali jedan ogroman problem da pravimo predstavu o nečemu o čemu je maštala i razmišljala svaka glava koja je živela ikad na ovoj planeti otkad postoji loto. Ne postoji čovek koji u jednom trenutku nije pomislio šta bi radio kad bi dobio loto. A s druge strane, mi nikad nismo videli čoveka u trenutku kada saznaje da je dobio na lotou. Čak ni danas kad već imamo „Jutjub“, hiljadu kamera, Velikog brata koji snima sve. Nikad, nigde nismo videli čoveka u trenutku kada shvata da je dobio dva miliona evra na lotou. Tako da je pred nama stajao jedan ogroman zadatak. Čovek živi u nekoj ideji da kao poznaje taj trenutak dobitka ovoga, onoga, ali u stvari ne zna ništa o tome. A na nama je bio zadatak da ubedimo ljude u iskrenost tog trenutka. Jednostavno da stvorimo i napravimo te ljude i donesemo taj trenutak u kome njih dvoje saznaju da su dobili na lotou. To je naš zadatak. Tako da je bilo mnogo teško, kao i mnogo, mnogo kopanja, posla, i menjanja i ovoga i onoga - istakao je Zoran.
Priznaje da je sve bilo lakše zahvaljujući Nataši i njenoj ženskoj intuiciji o kojoj se ne diskutuje puno.
- Ovo je prvi put da radimo u pozorištu ali Nataša i ja smo do sad nekako pretplaćeni da igramo supružnike. Igrali smo u „Ivkovoj slavi“, zatim u prvoj epizodi buduće serije „Mamurluci“ Srđana Dragojevića. Nataša ima tu divnu energiju, nezaustavljivu. Kad je pokrene ima divan instikt. Sve što je imala kao ideju, sve što je iznosila kao predlog, sve što je tražila da se uradi ovako ili onako, sve je bila u pravu. Mnogo volim taj njen instikt pošto je on nekako nepogrešiv i iz nekog velikog zaleta. U stvarnom životu to otprilike izgleda kao kad preživite cunami. Nekako posle toga živite neki drugi život. Svet kao da počne da bude u boji. A ja na sreću sad sam već toliko vešt da mogu da preživim takve nalete. Ogromno zadovoljstvo. Sve što je predlagala, sve što je donosila kao predlog, sve o čemu je razmišljala, sve je bio pogodak u srce mete.
A da su pogodili u srca šabačke publike bilo je više nego očigledno što će ubrzo moći, i to 1. decembra, da osete i svi oni koji su propustili premijeru.
- Još bolje je da dođu na prvu reprizu. Onda smo uigraniji. Imaće zaista jedno divno veče. Posle prve premijere u Beogradu telefon mi je zvonio isto i prvog i drugog dana jer ljudi razmišljaju o tome. Toliko vas priča uhvati unutra. Od prvog trenutka videćete dešava se poistovećenje sa akterima. To se meni desilo kad sam je čitala. Odbila sam jednu veliku ansamblu predstavu zbog ovoga. Ovo mi je bilo primarno da uradim. Zaista sam smatrala da je to nekako važno i glumački i za mene i za Zorana. Želela sam prosto to da radim - dodala je Nataša na kraju razgovora.
REČ REDITELjA
„On jednog popodneva dođe kući ranije s posla, a ona tek dolazi s pijace da spremi krompir za ručak. Ništa od ručka, ostaće gladni. Nešto strašno važno se dogodilo i to mora da joj saopšti. Ali kako da joj saopšti šta je sreća? Je li sreća sigurnost? Je li novac sreća? Je li sreća blagostanje? Kako da je zavredimo, kako da objasnimo da smo je zaslužili? Je li sreća nešto čemu samo možemo da težimo? Otkud ta ljudska vera u lutrijsku srećku? Pitanje je, zapravo, ima li kraja društvenoj „tranziciji“ ili će se ljudi deliti na one koji se klade na sreću i one koji su „srećni“ profiteri. Postaje li nam smešno svako moralisanje na temu novaca? Ko još veruje da siromašni mogu biti srećni? “
Veljko Mićunović
Svedena scenografija Ljubice Milanović, kostimi Marine Vukasović Medenice, predstave pročišćenih linija u prvi plan je izbacila tekst i glumu aktera priče koja je oduševila šabačku publiku. Od početka do kraja, tokom sat vremena i petnaest minuta, susrećući se sa pričom svih nas o vremenu u kome je nedostatak novca itekako primetan, a pitanje da li se sreća ogleda u njegovom imanju ili pak nemanju, postaje jasno da je sve stvar sopstvenog izbora. Izbora o kome je komentarisla i šabačka publika posle odgledane predstave čiji je svaki trenutak na sceni propraćen smehom, aplauzima odobravanja i oduševljenja Natašinim i Zoranovim glumačim nadahnućem.
A iz njihovog ugla rad na duodrami bio je zahtevan, ispunjen međusobnom kompaktibilnošću koja je i doprinela, kako je rekla Nataša, da naprave „apsolutno dobru predstavu“.
- Mi smo potpuno različiti ali jako kompaktibilni. To se moglo videti i na sceni na kojoj smo se prvi put pojavili kao bračni par.
Crna komedija, antička drama, farsa, sve to je po Nataši sadržano u predstavi koja odslikava društvo u kome danas živimo.
- Ono što je najvažnije napravili smo jednu toplu, pitku, pravu pozorišnu predstavu koju će publika sat i petnaest minuta sa nama da zaista prođe čitav jedan spektar emocija, stanja. Nema čoveka na ovom svetu koji nije zamišljao šta bi bilo kad bi dobio na lotou ili nešto slično. Svi mislimo ja bih ovako, ja bih onako. To je isto kad mi kažemo: „E, da sam ja na vlasti ja bih to drugačije“. Zaista mislim, ako pogledamo svu literaturu pisanu na tu temu, da je Meša u pravu kada kaže: „Svi oni dođu da bi promenili vlast, a u stvari samo vlast menja tebe“. Tako isto i ovde. Ti misliš da bi ti ne znam šta, ali kad pogledate statističke podatke šta se dešavalo sa ljudima koji su dobili na lotou iznenadili bi ste se u najnegativnijem smislu. Budu na kraju na prosjačkom štapu bukvalno. E, tako i ovo dvoje ljudi prolaze sa nama kroz bukvalno kratke euforije sreće, pa straha, kako će da sačuvaju pare, pa kako će da ih potroše, pa paranoje i na kraju totalni haos, razočarenja, odbijanja toga. To vam je kao kada zasadite nešto a sve zavisi u kakvu ste zemlju zasadili. Isto je tako i kada nekom nešto pričate. Sve zavisi šta je u tom čoveku, koliko on može da primi. Džabe vi pričate nekom ako je jalov iznutra. Ona ima jednu čuvenu rečenicu, koja je meni uvek potresna, kada na kraju njemu kaže: „Nama je došlo prekasno, deci je došlo prerano“. Ne možeš ti da izbrišeš s nekim novcima ono što je bilo. Bila je beda. Ima mnogo i komičnih stvari. Publika se i sve vreme smeje pa onda opet negde se zamisli i zapita. Znači sve ono što smo hteli postigli smo - rekla je Nataša.
Provokativna, s druge strane topla, ljubavna, duhovita, ali i vrlo ozbiljna zbog pokretanja jedne skrajnute teme o odnosu čoveka, nekih pravih, zaboravljenih vrednosti i novca koji je sada postao sinonim svega, Cvijanovićev je zaključak o predstavi koja na jedan potpuno nezaustavljiv način uvuče publiku u svoju tematiku.
- Interesantno je zato što ju je pisao Đerđ Špiro, mađarski pisac, negde izmeću 2005. i 2007. godine. Posebno je dirljivo da vidite kako jedna susedna zemlja prolazi kroz tranziciju gotovo na isti način kao mi ovde danas. Mi bi možda mogli da se setimo nekih boljih vremena tamo kad je bila velika zemlja ali oni baš nemaju čega. Mi smo imali jedan ogroman problem da pravimo predstavu o nečemu o čemu je maštala i razmišljala svaka glava koja je živela ikad na ovoj planeti otkad postoji loto. Ne postoji čovek koji u jednom trenutku nije pomislio šta bi radio kad bi dobio loto. A s druge strane, mi nikad nismo videli čoveka u trenutku kada saznaje da je dobio na lotou. Čak ni danas kad već imamo „Jutjub“, hiljadu kamera, Velikog brata koji snima sve. Nikad, nigde nismo videli čoveka u trenutku kada shvata da je dobio dva miliona evra na lotou. Tako da je pred nama stajao jedan ogroman zadatak. Čovek živi u nekoj ideji da kao poznaje taj trenutak dobitka ovoga, onoga, ali u stvari ne zna ništa o tome. A na nama je bio zadatak da ubedimo ljude u iskrenost tog trenutka. Jednostavno da stvorimo i napravimo te ljude i donesemo taj trenutak u kome njih dvoje saznaju da su dobili na lotou. To je naš zadatak. Tako da je bilo mnogo teško, kao i mnogo, mnogo kopanja, posla, i menjanja i ovoga i onoga - istakao je Zoran.
Priznaje da je sve bilo lakše zahvaljujući Nataši i njenoj ženskoj intuiciji o kojoj se ne diskutuje puno.
- Ovo je prvi put da radimo u pozorištu ali Nataša i ja smo do sad nekako pretplaćeni da igramo supružnike. Igrali smo u „Ivkovoj slavi“, zatim u prvoj epizodi buduće serije „Mamurluci“ Srđana Dragojevića. Nataša ima tu divnu energiju, nezaustavljivu. Kad je pokrene ima divan instikt. Sve što je imala kao ideju, sve što je iznosila kao predlog, sve što je tražila da se uradi ovako ili onako, sve je bila u pravu. Mnogo volim taj njen instikt pošto je on nekako nepogrešiv i iz nekog velikog zaleta. U stvarnom životu to otprilike izgleda kao kad preživite cunami. Nekako posle toga živite neki drugi život. Svet kao da počne da bude u boji. A ja na sreću sad sam već toliko vešt da mogu da preživim takve nalete. Ogromno zadovoljstvo. Sve što je predlagala, sve što je donosila kao predlog, sve o čemu je razmišljala, sve je bio pogodak u srce mete.
A da su pogodili u srca šabačke publike bilo je više nego očigledno što će ubrzo moći, i to 1. decembra, da osete i svi oni koji su propustili premijeru.
- Još bolje je da dođu na prvu reprizu. Onda smo uigraniji. Imaće zaista jedno divno veče. Posle prve premijere u Beogradu telefon mi je zvonio isto i prvog i drugog dana jer ljudi razmišljaju o tome. Toliko vas priča uhvati unutra. Od prvog trenutka videćete dešava se poistovećenje sa akterima. To se meni desilo kad sam je čitala. Odbila sam jednu veliku ansamblu predstavu zbog ovoga. Ovo mi je bilo primarno da uradim. Zaista sam smatrala da je to nekako važno i glumački i za mene i za Zorana. Želela sam prosto to da radim - dodala je Nataša na kraju razgovora.
REČ REDITELjA
„On jednog popodneva dođe kući ranije s posla, a ona tek dolazi s pijace da spremi krompir za ručak. Ništa od ručka, ostaće gladni. Nešto strašno važno se dogodilo i to mora da joj saopšti. Ali kako da joj saopšti šta je sreća? Je li sreća sigurnost? Je li novac sreća? Je li sreća blagostanje? Kako da je zavredimo, kako da objasnimo da smo je zaslužili? Je li sreća nešto čemu samo možemo da težimo? Otkud ta ljudska vera u lutrijsku srećku? Pitanje je, zapravo, ima li kraja društvenoj „tranziciji“ ili će se ljudi deliti na one koji se klade na sreću i one koji su „srećni“ profiteri. Postaje li nam smešno svako moralisanje na temu novaca? Ko još veruje da siromašni mogu biti srećni? “
Veljko Mićunović
O. Gavrilović
Najnoviji broj
25. april 2024.
