NE DAJTE SE

Obrad Ković rođen je u Bogatiću 10. jula 1938. godine. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, gimnaziju u Šapcu, a sociologiju je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U dva mandata, od 1970. do 1978. godine, bio je glavni i odgovorni urednik „Glasa Podrinja”. Prelaskom u Beograd radio je kao novinar i urednik u raznim medijima - nedeljnim („Komunist“) i dnevnim novinama (“Politika ekspres“), zatim u izdavačkoj delatnosti „Privrednog pregleda“, Radio Jugoslaviji i Televiziji Politika. Posle četrdesetogodišnjeg bavljenja novinarstvom, penzionisan je 2002. godine kao urednik dokumentarnog programa TV Politika. Živi u Beogradu, bavi se publicistikom – objavljuje knjige i povremeno piše za novine i časopise. Povodom godišnjice omiljenog zavičajnog lista, evocira svoje utiske o slavljeničkom listu u kome je ostavio svoju mladost.
Sećate li se Vaših prvih koraka u „Glasu Podrinja“?
- Još u Šabačkoj gimnaziji, dalekih pedesetih godina prošlog veka, opredelio sam se za pisanu reč. Kao član đačke literarne družine „Pouka“ objavio sam, čak, dve priče u časopisu „Podrinje“ koji je izlazio u Šapcu kao preteča književnih časopisa „Ustvari“ i „Provincija“ . A kada se, 1957. godine, u „Glasu Podrinja“ pojavio poziv srednjoškolcima za stalnu honorarnu saradnju, poslao sam pisanu prijavu i čekao, čekao. Niko da me pozove. Sretnem tada mog druga sa literarnih sastanaka Dragana Ivanovića iz “Zorke“ koji je poznavao glavnog i odgovornog urednika „Glasa“ Duška Lolića. Povede me kod njega. Lolić nam objasni da nikog nije pojedinačno pozivao, niti će ga pozivati. Reče, posao novinara nije za stidljive. Ko sam ne dođe u redakciju, taj nije za novinarstvo...
I tako počnem svakodnevno, posle časova, dolaziti u redakciju. Jedva sam čekao da me neki od urednika pošalje „na teren“ da mu donesem po koju vest. Vremenom sam se osmelio, pa sam i sam počeo da predlažem teme i pišem kraće tekstove. A onda, pred praznik Dana Republike, te 1957, pozove me iznenada glavni urednik Lolić rečima:
„Okoviću“, (tako me je u šali zvao zbog mojih potpisa ispod tekstova) „napiši reportažu o borcima - Nati Jeličić, Calu Jankoviću i Bošku Stojkoviću Točkonji“.
Reportažu ?!
Danima sam, sav važan, išao od čoveka do čoveka i beležio sećanja na ove poginule borce; pisao sam, brisao, bespomoćno cepao listove, hladio mokrom maramom glavu i, konačno, u „minut do dvanaest“ stavio sam rukopis na urednikov sto. Posle izvesnog vremena pozva me Duško Lolić:
„Pregledao sam ono što si napisao. Dobro je. Odlično... ali kao referat da ga pročitaš na nekom sastanku. Piši ponovo!“
Druga verzija rukopisa bila je mnogo bolja i „Glas Podrinja“ ga je objavio na celoj strani lista. Tada sam shvatio da će moje životno opredeljenje biti novinarstvo.
Kakav profesionalni put ste prošli u ovoj redakciji?
- Posle godinu dana stalne honorarne saradnje u „Glasu Podrinja“, u septembru 1958, pozvao me je Vitomir Bujišić, koji je tada obavljao dužnost direktora ove ustanove i glavnog i odgovornog urednika lista, i saopštio mi da su, ocenjujući moj dotadašnji rad, u redakciji odlučili da me prime u stalni radni odnos u zvanju novinara-pripravnika. I tako sam, od 1. oktobra 1958. godine, postao najmlađi profesionalni novinar „Glasa Podrinja“.
Redakcija lista bila je tada smeštena u dve omalene sobe na prvom spratu hotela „Zeleni venac“, iznad letnje bašte. Pored Vitomira Bujišića, koji je bio među pokretačima „Glasa“ 1944. godine, članovi redakcije ovog lista tada su bili: urednik i sekretar redakcije Jovan Ivanković, nekadašnji novinar „Politike“ Nikola Smiljanić, dečji pisac i reporter Dragiša Penjin i urednik Branimir Škulić. Generacijski i po godinama najbliži bio mi je Brana Škulić, koji se u svoj rodni grad vratio iz Beograda kao diplomirani filmski snimatelj. Pored pisanja i uređivanja tekstova, obavljao je i poslove fotoreportera i rukovodioca foto-službe. Družili smo se i on je mene, dvadesetogodišnjaka, uvodio u tajne profesionalnog novinarskog poziva.
U tako malobrojnoj redakciji svi su radili sve, pa sam se i sam ogledao u svim rubrikama lista. Posle dve godine, 1960, odlučio sam da redovno studiram sociologiju na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Ali ni tada nisam ostavio novinarstvo i „Glas Podrinja“. Radio sam honorarno godinama na prelomu „Glasa Podrinja“, koji je štampan u beogradskoj štampariji „Glas“; povremeno sam piskarao u svom zavičajnom listu i u drugim novinama i tako sam se izdržavao na studijama. I onda, po povratku iz JNA, 1966. godine, opet sam se zaposlio u „Glasu Podrinja“. Ponovo me je primio moj nekadašnji i tadašnji direktor i glavni i odgovorni urednik, Vitomir Bujišić.
„Glas Podrinja“ više nije bio onaj bivši, mali lokalni list sa ograničenim brojem strana, u kojem je radilo svega nekoliko novinara. Kroz list su prolazili ili ostajali u njemu novinari moje generacije, talentovani mladi stvaraoci - Jovan Radosavljević, Miodrag Spajić, Ljubisav Andrić, Pavle Pavlović, Jovan Lukić, Tomislav Jerotić, Petar Nikolić... Informativna kuća se proširila i kadrovski ojačala, a kada je 1969. u okviru ustanove počeo da emituje program Radio Šabac, u zajedničku redakciju lista i radija, početkom sedamdesetih, stigli su novi ljudi - novinari Slobodan Ćurčić, Dragan Filipović, Dragan Ivanović, Gordana Radovanović-Stojšić, Balša Radovanović, Veselin Krstić, Cvetin Mićić, Novica Prstojević, Živorad Stepandić, Brana Filipović... Pored toga, u svim podrinskim opštinama list i radio imali su stalne dopisnike, a u Loznici, čak, malu redakciju profesionalnih novinara. Uz foto laborante, daktilografe, ekspeditore i referente tiraža, pojavila su se i kadrovi sa novim zanimanjima - muzički urednici, spikeri, radio tehničari, čuvari radio predajnika... Proširio se i broj službenika; ranije se sve vrtelo oko šefa računovodstva Miće Stanimirovića i komercijalista Ivana Kojića i Velje Miloševića, a sad su kadrovski ojačane službe, posebno komercijalna, uspešno uvećavale prihode ustanove.
U takvim uslovima, kada je NIRO „Glas Podrinja“ doživljavao pravi informativni i poslovni bum, postepeno sam se, uz pomoć mojih kolega, peo stepenicama novinarske profesije, od saradnika do uredika rubrike i glavnog i odgovornog urednika lista.
Ko Vam je posebno pomogao u mukotrpnom stvaranju imidža ovog preduzeća?
- Pomogli su mi mnoge moje kolege, oni koje sam ovde pomenuo, ali i oni čija imena, na žalost, nisam naveo u odgovorima na vaša pitanja. Naravno, ne uči čovek samo od starijih, već i od mlađih koji sobom nose razumevanje za dolazeća vremena.
Ipak, najviše mi je pomogao Vitomir Bujišić, koji je od svih nas ostavio i nesumnjivo najsnažniji trag u stvaranju imidža „Glasa Podrinja“. Bio je decenijama direktor i glavni i odgovorni urednik lista i kada je uspon ove novinske kuće bio na vrhuncu, 1970. godine, dobrovoljno se odrekao svih funkcija i do penzije, kao običan novinar, objavljivao autorske tekstove u listu i na radiju. Bio je skroman, besporočan, privržen svojoj porodici i prijateljima, čovek koji se retko sreće u teškim i zlim vremenima. Nadživeo je svoj 20. vek i iza sebe, pored mnoštva novinskih tekstova, ostavio 28 napisanih knjiga. Preminuo je u 98. godini, a ja sam imao čast da se u ime kolega iz zavičaja oprostim od njega, na beogradskom Novom groblju, 9. januara ove godine.
Koje je bilo Vaše osnovno opredeljenje u periodu dok ste bili glavni i odgovorni urednik lista?
- Kada sam daleke 1970. godine bio izabran za glavnog i odgovornog urednika „Glasa Podrinja“, direktor ustanove postao je Milovan Đorđević Ciciban, a glavni i odgovorni urednik Radio Šapca Tomislav Jerotić. Onako mlad i poletan, želeo sam da pišemo objektivno, odgovorno i istinito, u skladu sa kodeksom novinarske etike. Nije to uvek bilo ni lako ni moguće. I onda su, kao i sada, novinari bili izloženi snažnim političkim pritiscima. Odolevali smo koliko smo mogli, nastojeći da istraživačkim novinarstvom i kvalitetnijim uređivanjem novina, bez senzacionalizma, postignemo što veću čitanost. Tiraž novina stalno je rastao, ne samo zbog zanimljivog sadražaja lista, već i zbog dobro organizovane prodajne mreže, tako da je dostigao 20.000 prodatih primeraka. Znali smo da je veći tiraž rezultat većeg poverenja među čitaocima, a samim tim i većeg ugleda novina u društvu. I pokazatelj objektivnijeg novinarstva.
Godine su ostale za nama. Šta biste posebno istakli, sabirajući utiske?
- Sećam se jednog, čini mi se za istoriju podrinskog novinarstva značajnog, broja lista „Glasa Podrinja“ koji se pojavio 27. decembra 1973. godine, u susret novoj 1974. godini. Štampan je kao revijalno izdanje na tada rekordnih 48 strana. U njegovom sadržaju namerno sam zapostavio „aktuelna politička zbivanja“. Umesto toga, objavio sam priloge četrdesetak podrinskih novinara iz naše zemlje i sveta. Neki od njih bili su tadašnje legende jugoslovenskog novinarstva.
Kakva je Vaša poruka mladima koji se danas opredeljuju za novinarstvo?
- Šta može da poruči čovek iz bivšeg vremena onima koji bolje od njega poznaju zahteve vremena sadašnjeg? Jedino: Ne dajte se!...