KRSTA AVRAMOVIĆ ““ NEKAD I SAD
PONOSAN NA SVOJ RADNI VEK
U seriji tekstova “Gde su, šta rade“, „Glas Podrinja“ donosi priče o ljudima koji su svojom delatnošću doprineli razvoju ovog kraja
Od seoskog do radničkog aktiviste, sekretara Komunističke omladine do člana Izvršnog biroa Centralnog komiteta Saveza Komunista Jugoslavije, od akcijaša i radničkog komesara do direktora “Zorke“ i predsednika Sindikata Srbije, od mladića iz Kamenice, malenog sela u Jadru, do sredovečnog penzionera koji danas mirno živi svoju osamdeset treću godinu. S ponosom se seća onoga što je radio i uradio, vedrog duha i zdravog razmišljanja, i danas pamti sve značajne datume, ne zaboravlja partijske drugove, voli svoju porodicu i žali što se sve “ovo izdešavalo sa Srbijom“.
Nije se libio seoskih poslova, u brojnoj roditeljskoj porodici, ni kopanja za prugu Brčko-Banovići, ni rada u rudniku Zajača, Zvorničkoj hidroelektrani, „Viskozi“, Komitetu, Pokretu gorana kao i Skupštini Srbije, čiji je potpredsednik bio.
Krsta Avramović, čovek koga je životni i radni put nosio kroz razna iskustva i iskušenja, a opet, ostao dosledan mladalačkim idejama i sada kaže “nemam čega da se stidim“.
Razgovor za “Glas Podrinja“ smo počeli pitanjem kako da ga oslovljavamo, gospodine ili druže Krsta.
- Druže - glasio je odgovor i pojašnjenje - zato što sam ceo moj život proveo u tom odnosu, uvek smo se tako oslovljavali, a da me neko zove gospodine na to nisam navikao. Najveći broj onih sa kojima se srećem oslovaljavamo se sa druže.
Viđate se sa drugovima?
- I sada, koji su živi, naravno. Srećemo se, razgovaramo i o prošlosti i o sadašnjosti.
I mi baš to hoćemo, sa vama, o prošlosti i sadašnjosti.
Rođen sam u selu Kamenica, u Jadru ispod Cera, 1928. godine. Tu sam završio osnovnu školu, bio sam odličan đak i imao želju da idem u Gimnaziju, međutim roditelji nisu mogli da me izdržavaju. Bila je to brojna familija, gledano po sadašnjim standardima srednja porodica, ono što je nekada pa i tada bila zadruga, deda, baba, i tri sina, njihove žene, i ukupno dvanaestoro dece. Imali smo dosta stoke i dovoljno zemlje, pa kao deca nismo nikad želeli mesa i mleka, nismo oskudevali tako da smo detinjstvo proveli zadovoljni. Da nije bilo rata. Četrdeset prve godine moj otac se upiše u partizane, tad je bilo upisivanje u partizane ili četnike, otišao do Šapca da dobije oružje, i posle sukoba četnika i partizana po oslobođenju Šapca sve koji nisu imali oružje vratili su kući pa će ih zvati kad bude trebalo. Otac je posle bio u Narodnooslobodilačkom odboru, stariji brat u KNOJ-u a ja sam bio organizator omladinske organizacije u selu, pa kad su formirane organizacije USAOJ i SKOJ, ja sam bio sekretar skojevske grupe i sekretar omladine.
Nije se libio seoskih poslova, u brojnoj roditeljskoj porodici, ni kopanja za prugu Brčko-Banovići, ni rada u rudniku Zajača, Zvorničkoj hidroelektrani, „Viskozi“, Komitetu, Pokretu gorana kao i Skupštini Srbije, čiji je potpredsednik bio.
Krsta Avramović, čovek koga je životni i radni put nosio kroz razna iskustva i iskušenja, a opet, ostao dosledan mladalačkim idejama i sada kaže “nemam čega da se stidim“.
Razgovor za “Glas Podrinja“ smo počeli pitanjem kako da ga oslovljavamo, gospodine ili druže Krsta.
- Druže - glasio je odgovor i pojašnjenje - zato što sam ceo moj život proveo u tom odnosu, uvek smo se tako oslovljavali, a da me neko zove gospodine na to nisam navikao. Najveći broj onih sa kojima se srećem oslovaljavamo se sa druže.
Viđate se sa drugovima?
- I sada, koji su živi, naravno. Srećemo se, razgovaramo i o prošlosti i o sadašnjosti.
I mi baš to hoćemo, sa vama, o prošlosti i sadašnjosti.
Rođen sam u selu Kamenica, u Jadru ispod Cera, 1928. godine. Tu sam završio osnovnu školu, bio sam odličan đak i imao želju da idem u Gimnaziju, međutim roditelji nisu mogli da me izdržavaju. Bila je to brojna familija, gledano po sadašnjim standardima srednja porodica, ono što je nekada pa i tada bila zadruga, deda, baba, i tri sina, njihove žene, i ukupno dvanaestoro dece. Imali smo dosta stoke i dovoljno zemlje, pa kao deca nismo nikad želeli mesa i mleka, nismo oskudevali tako da smo detinjstvo proveli zadovoljni. Da nije bilo rata. Četrdeset prve godine moj otac se upiše u partizane, tad je bilo upisivanje u partizane ili četnike, otišao do Šapca da dobije oružje, i posle sukoba četnika i partizana po oslobođenju Šapca sve koji nisu imali oružje vratili su kući pa će ih zvati kad bude trebalo. Otac je posle bio u Narodnooslobodilačkom odboru, stariji brat u KNOJ-u a ja sam bio organizator omladinske organizacije u selu, pa kad su formirane organizacije USAOJ i SKOJ, ja sam bio sekretar skojevske grupe i sekretar omladine.
Najnoviji broj
30. april 2025.
