RAZGOVOR SA NOVINAROM I SPOLjNOPOLITIČKIM KOMENTATOROM BOŠKOM JAKŠIĆEM
MIGRANTSKA KRIZA OPASNIJA
Ervopa danas ne samo da je ponovo suočena sa nejedinstvom, već i krizom demokratije i osnovnih vrednosti svog zajedništva. Trebalo bi zatvoriti sve ambasade Srbije u kriznim državama. Jednom prilikom srpski premijer se naljutio što sam našu spoljnu politiku ocenio kao „lelujavu“
Migrantska kriza je mnogo opasnija od grčke krize prezaduženosti koja je dovela do krize unutar zone eura. Ervopa danas ne samo da je ponovo suočena sa nejedinstvom, već i krizom demokratije i osnovnih vrednosti svog zajedništva. Izbeglički talas poslužio je kao povod zastrašujućem rastu desničarskih populista, njihove ksenpfobije, islamofobije, otvorenog rasizma ““ kaže na početku razgovora za “Glas Podrinja“ naš poznati novinar i spoljopolitički komentator Boško Jakšić.
Kakav je mogući ishod kada je reč o migrantima, ali i o EU?
-Stvorena je slika da su desničari samo na evropskom istoku i da se zahvaljajući njima EU dramatično podelila upadajući u krizu solidarnosti, da oni sa istoka ugrožavaju univerzalne vrednosti liberalnih demokratija sa Zapada, da su s jedne strane humanizam i solidarnost, a s druge nacionalno, etničko i socijalno sebičnjaštvo. Verujem da su se “neliberalne“ demokratije sa istoka skandalozno ponele prema izbeglicama, ali na zatvaranju granica, maksimalnim ograničenjima doseljavanja, uskraćivanju pomoći, čak i zahtevima da se puca na ilegalne imigrante i te kako su radili ““ pokazuje se uspešno ““ mnogi na zapadu Unije. Predstavljajući se kao “branitelji naroda“ od nesposobnih ili korumpiranih elita i birokratskih institucija, populisti se najčešće vezuju za evroskeptike, anti-imigracione i nacionalističke snage. U Evropskom parlamentu čak 114 poslanika (više od 15 odsto) pripada anti-imigracionim partijama koje traže drakonske mere kako bi se izbeglicama onemogućio dolazak i ograničilo slobodno kretanje onima koji su “došli da troše evropski novac“. Sve su to simptomi veoma ozbiljne krize propraćene popustljivošću lidera EU prema desnici. Voleo bih da preterujem, ali mnogo toga me podseća na 1930-e godine kada su britanski i francuski premijeri, Čemberlen i Daladje, sramno ustuknuli pred Hitlerom.
Kako komentarišete stav Angele Merkel po pitanju migranata, i da li je ona počela da plaća ceh posle gubitka na pokrajinskim izborima?
- Politika širom otvorenih vrata Angele Merkel je najveća žrtva prodora desnog populizma. Zabrinjavajuće je da je Evropa u startu izbegličke krize hvalila njen humanizam i solidarnost prema ljudima koji beže od rata, da bi se danas sve završilo zatvaranjem granica i Balkanske rute. Kancelarka nije izdržala pritiske spolja, unutar svog kabineta pa ni njene Hrišćansko demokratske unije. Na kraju su joj ozbiljan udarac zadali veći konzervativci od nje: anti-imigraciona stranka Alternativa za Nemačku. Nije problem što bi ovo mogao da bude početak kraja frau Angele, već kakva politika će je naslediti?
Da li je i Vaš utisak da se Srbija ponaša odgovorno u ovoj krizi?
- Bez ikakvih mogućnosti da utiče na tok krize, Srbija je od starta sledila politiku Berlina. Što je bio dobar, human i odgovoran izbor. Epilog je da se u finišu i Beograd pridružio politici koju je u početku kritikovao. Zatvaranje granica. No, sve su to iznuđeni potezi i Srbija može da bude ponosna kako se ponela.
Ima li „leka“ za Islamsku državu?
- Takav „lek“ za sada ne vidim. Svet se dramatično promenio, a plašim se da toga nismo u dovoljnoj meri svesni. Globalni sukob do sada je sprečavala „ravnoteža straha“ između dve nuklearne sile, Amerike i Rusije. Sada se uspostavlja „neravnoteža straha“: na jednoj strani imate svet koji se plaši smrti, na drugoj se regrutuju oni koji su kao „šahidi“ ““ mučenici ““ spremni da sa osmehom krenu u smrt na putu ka Alahu. Islamska država je najnoviji, najopasniji, najbogatiji i najbrutalniji simbol te neravnoteže. Svet nema odgovarajući antidot. I Amerikanci i Rusi su svesni da ne mogu da pobede bombardovanjima, a kopnene snage Iraka ili Sirije su nedovoljne i, što je još važnije, bez volje da uđu u odlučujući obračun. Kalifat Abu Bakra al Bagdadija će uskoro slaviti dve godine svog postojanja. U međuvremenu je proširio svoje teritorije, ukinuo neke granice, izbacio Kurde u prvi plan, podelio Bliski istok, naneo nezamislive štete Turskoj. To je samo deo bilansa. Ne vidim da velike sile odustaju od ključnog razloga nastanka svih terorističkih organizacija, pa i ove: intervencionizam i nametanje svojih vrednosti islamskom svetu. Dok to ne prestane, neće moći da se okupi „kritična masa“ koja bi uništila islamiste. A, bez Arapa nema trajne pobede.
I Srbija se našla na listi država čiji su državljani nastradali u sukobu velikih sila sa ID. Kako komentarišete činjenicu da i dalje imamo ambasade u kriznim državama?
- Ako mislimo na iste državljane, veliko je pitanje da li su oni stradali u sukobu sa ID, ili su žrtve ko zna kakvih, i čijih neraščišćenih računa. Autentični islamisti situacije otmica rešavaju na jedan jedini način: pogubljenjem. Bilo da se radi o američkom novinaru, francuskom humanitarcu, hrvatskom službeniku u Egiptu, vojniku sirijske armije, šiitu, hrišćanskim Koptima. Zvanično objašnjenje što se te ambasade ne zatvaraju glasi: te zemlje držale su svoje diplomate u Beogradu tokom bombardovanja 1999. Okolnosti su ipak neporedive. U Iraku, Siriji ili Libiji vlada bezvlašće. Teško je garantovati bezbednost diplomatama. Trebalo bi ih sve zatvoriti. Bez obzira kakav je konkretan povod.
Da li je izvodljiva politika „i EU i Rusija i vojna neutralnost“?
- Politika „i Eu i Rusija“ neodoljivo me podseća na ono „i EU i Kosovo“. Pošto prisustvujemo nezvaničnom pogrebu ove druge „dogme“, za pretpostaviti je da ni prva neće izdržati dugo. Svakim danom približavanja EU, svakim novim otvorenim poglavljem, Srbija preuzima sve veće obaveze da sledi zajedničku politiku Unije. To ne znači da neće moći da sarađuje sa Rusijom ““ i EU danas sarađuje, mada značajno manje zbog sankcija koje će se ipak jednog dana ukinuti. Što se „neutralnosti“ tiče, podsetio bih da nema samoproglašene neutralnosti. Nju svet mora da prizna. Našu „neutralnost“ hvale i u Moskvi i u Vašingtonu, ali je ni Rusija ni SAD nisu zvanično prihvatili. Što se više primičemo EU, bićemo bliži i NATO jer je upravo NATO osnov bezbednosne politike Unije. Možemo na istok, neka o tome odluče političari i narod. Ali, bez emocija, nego uz ozbiljno sagladavanje interesa Srbije.
Kako ocenjujete spoljnu politiku Srbije u ovom trenutku?
- Jednom prilikom srpski premijer se naljutio što sam je ocenio kao „lelujavu“. Ostajem kod te ocene.
SreĆom, spoljnu politiku
kreira Vlada Srbije
Koliko „žuti ljudi“, ljubljenje tri puta u obraz, podela tajni i osećanja, šteti diplomatiji Srbije?
- Predsednik Srbije često se ljuti na medije, a trebalo bi prvo da se ljuti na sebe, potom na svoje savetnike. Nisu mu mediji stavili u usta da ide na „beatifikaciju“ umesto na inauguraciju pape. Beatifikacija je svečanost proglašavanja sveca, inauguracija je ustoličenje. Nisu mediji krivi za njegovo nediplomatsko ponašanje koje brani tradicijama srpstva. Nisu mediji naterali šef Srbije da sa oduševljenjem sebe predstavlja kao nekog kome je „prva majka Srbija, druga Rusija“. To bez svake sumnje nanosi štetu na Zapadu, a ne donosi prevelike koristi sa Istoka. Srećom, predsednik Republike nije kreator spoljne politike već je to Vlada Srbije.
Kakav je mogući ishod kada je reč o migrantima, ali i o EU?
-Stvorena je slika da su desničari samo na evropskom istoku i da se zahvaljajući njima EU dramatično podelila upadajući u krizu solidarnosti, da oni sa istoka ugrožavaju univerzalne vrednosti liberalnih demokratija sa Zapada, da su s jedne strane humanizam i solidarnost, a s druge nacionalno, etničko i socijalno sebičnjaštvo. Verujem da su se “neliberalne“ demokratije sa istoka skandalozno ponele prema izbeglicama, ali na zatvaranju granica, maksimalnim ograničenjima doseljavanja, uskraćivanju pomoći, čak i zahtevima da se puca na ilegalne imigrante i te kako su radili ““ pokazuje se uspešno ““ mnogi na zapadu Unije. Predstavljajući se kao “branitelji naroda“ od nesposobnih ili korumpiranih elita i birokratskih institucija, populisti se najčešće vezuju za evroskeptike, anti-imigracione i nacionalističke snage. U Evropskom parlamentu čak 114 poslanika (više od 15 odsto) pripada anti-imigracionim partijama koje traže drakonske mere kako bi se izbeglicama onemogućio dolazak i ograničilo slobodno kretanje onima koji su “došli da troše evropski novac“. Sve su to simptomi veoma ozbiljne krize propraćene popustljivošću lidera EU prema desnici. Voleo bih da preterujem, ali mnogo toga me podseća na 1930-e godine kada su britanski i francuski premijeri, Čemberlen i Daladje, sramno ustuknuli pred Hitlerom.
Kako komentarišete stav Angele Merkel po pitanju migranata, i da li je ona počela da plaća ceh posle gubitka na pokrajinskim izborima?
- Politika širom otvorenih vrata Angele Merkel je najveća žrtva prodora desnog populizma. Zabrinjavajuće je da je Evropa u startu izbegličke krize hvalila njen humanizam i solidarnost prema ljudima koji beže od rata, da bi se danas sve završilo zatvaranjem granica i Balkanske rute. Kancelarka nije izdržala pritiske spolja, unutar svog kabineta pa ni njene Hrišćansko demokratske unije. Na kraju su joj ozbiljan udarac zadali veći konzervativci od nje: anti-imigraciona stranka Alternativa za Nemačku. Nije problem što bi ovo mogao da bude početak kraja frau Angele, već kakva politika će je naslediti?
Da li je i Vaš utisak da se Srbija ponaša odgovorno u ovoj krizi?
- Bez ikakvih mogućnosti da utiče na tok krize, Srbija je od starta sledila politiku Berlina. Što je bio dobar, human i odgovoran izbor. Epilog je da se u finišu i Beograd pridružio politici koju je u početku kritikovao. Zatvaranje granica. No, sve su to iznuđeni potezi i Srbija može da bude ponosna kako se ponela.
Ima li „leka“ za Islamsku državu?
- Takav „lek“ za sada ne vidim. Svet se dramatično promenio, a plašim se da toga nismo u dovoljnoj meri svesni. Globalni sukob do sada je sprečavala „ravnoteža straha“ između dve nuklearne sile, Amerike i Rusije. Sada se uspostavlja „neravnoteža straha“: na jednoj strani imate svet koji se plaši smrti, na drugoj se regrutuju oni koji su kao „šahidi“ ““ mučenici ““ spremni da sa osmehom krenu u smrt na putu ka Alahu. Islamska država je najnoviji, najopasniji, najbogatiji i najbrutalniji simbol te neravnoteže. Svet nema odgovarajući antidot. I Amerikanci i Rusi su svesni da ne mogu da pobede bombardovanjima, a kopnene snage Iraka ili Sirije su nedovoljne i, što je još važnije, bez volje da uđu u odlučujući obračun. Kalifat Abu Bakra al Bagdadija će uskoro slaviti dve godine svog postojanja. U međuvremenu je proširio svoje teritorije, ukinuo neke granice, izbacio Kurde u prvi plan, podelio Bliski istok, naneo nezamislive štete Turskoj. To je samo deo bilansa. Ne vidim da velike sile odustaju od ključnog razloga nastanka svih terorističkih organizacija, pa i ove: intervencionizam i nametanje svojih vrednosti islamskom svetu. Dok to ne prestane, neće moći da se okupi „kritična masa“ koja bi uništila islamiste. A, bez Arapa nema trajne pobede.
I Srbija se našla na listi država čiji su državljani nastradali u sukobu velikih sila sa ID. Kako komentarišete činjenicu da i dalje imamo ambasade u kriznim državama?
- Ako mislimo na iste državljane, veliko je pitanje da li su oni stradali u sukobu sa ID, ili su žrtve ko zna kakvih, i čijih neraščišćenih računa. Autentični islamisti situacije otmica rešavaju na jedan jedini način: pogubljenjem. Bilo da se radi o američkom novinaru, francuskom humanitarcu, hrvatskom službeniku u Egiptu, vojniku sirijske armije, šiitu, hrišćanskim Koptima. Zvanično objašnjenje što se te ambasade ne zatvaraju glasi: te zemlje držale su svoje diplomate u Beogradu tokom bombardovanja 1999. Okolnosti su ipak neporedive. U Iraku, Siriji ili Libiji vlada bezvlašće. Teško je garantovati bezbednost diplomatama. Trebalo bi ih sve zatvoriti. Bez obzira kakav je konkretan povod.
Da li je izvodljiva politika „i EU i Rusija i vojna neutralnost“?
- Politika „i Eu i Rusija“ neodoljivo me podseća na ono „i EU i Kosovo“. Pošto prisustvujemo nezvaničnom pogrebu ove druge „dogme“, za pretpostaviti je da ni prva neće izdržati dugo. Svakim danom približavanja EU, svakim novim otvorenim poglavljem, Srbija preuzima sve veće obaveze da sledi zajedničku politiku Unije. To ne znači da neće moći da sarađuje sa Rusijom ““ i EU danas sarađuje, mada značajno manje zbog sankcija koje će se ipak jednog dana ukinuti. Što se „neutralnosti“ tiče, podsetio bih da nema samoproglašene neutralnosti. Nju svet mora da prizna. Našu „neutralnost“ hvale i u Moskvi i u Vašingtonu, ali je ni Rusija ni SAD nisu zvanično prihvatili. Što se više primičemo EU, bićemo bliži i NATO jer je upravo NATO osnov bezbednosne politike Unije. Možemo na istok, neka o tome odluče političari i narod. Ali, bez emocija, nego uz ozbiljno sagladavanje interesa Srbije.
Kako ocenjujete spoljnu politiku Srbije u ovom trenutku?
- Jednom prilikom srpski premijer se naljutio što sam je ocenio kao „lelujavu“. Ostajem kod te ocene.
SreĆom, spoljnu politiku
kreira Vlada Srbije
Koliko „žuti ljudi“, ljubljenje tri puta u obraz, podela tajni i osećanja, šteti diplomatiji Srbije?
- Predsednik Srbije često se ljuti na medije, a trebalo bi prvo da se ljuti na sebe, potom na svoje savetnike. Nisu mu mediji stavili u usta da ide na „beatifikaciju“ umesto na inauguraciju pape. Beatifikacija je svečanost proglašavanja sveca, inauguracija je ustoličenje. Nisu mediji krivi za njegovo nediplomatsko ponašanje koje brani tradicijama srpstva. Nisu mediji naterali šef Srbije da sa oduševljenjem sebe predstavlja kao nekog kome je „prva majka Srbija, druga Rusija“. To bez svake sumnje nanosi štetu na Zapadu, a ne donosi prevelike koristi sa Istoka. Srećom, predsednik Republike nije kreator spoljne politike već je to Vlada Srbije.
N. K.
Najnoviji broj
25. april 2024.
