BRANKA PROKIĆ, SLIKAR AMATER UDRUŽENjA „KRUG 10“
AKVAREL JE MOJA LjUBAV
Pejzaž u kome pored vedrine, skoro hedonističkog raspoloženja, probija i tiha seta i melanholija, Brankin je umetnički impuls u izražavanju sopstvenih doživljaja i impresija. A te doživljaje i ideje svakodnevno prenosi na papir koji priča njenu likovnu priču satkanu od nebeskog plavetnila, oblaka, magličaste atmosfere i zelenila koju oku posmatrača nude predele za sopstvena zapažanja i tumačenja
Ljubav prema slikarstvu kada je u pitanju Branka Prokić razvila se još u osnovnoj školi. Prepoznavši njen talenat profesori su je podsticali i tokom srednjoškolskog školovanja u Sremskoj Mitrovici. Već u prvom razredu Učiteljske škole dobila je prvu nagradu Galerije „Sava Šumanović“ iz Šida povodom proboja Sremskog fronta. Usledila je pauza od desetak godina, a ona je po dolasku u Šabac, gde se udala i zasnovala porodicu, vratila i slikanju.
- Moja ćerka, koja je tad studirala arhitekturu, sa svojim drugom nabavila je materijal pogodan za akvarel. Uradila sam tri sličice i moram priznati da je i ona bila začuđena tim. Baš tada je raspisan konkurs u galeriji Kulturnog centra za mali format. Poslala sam radove uverena da ću proći žiriranje. Dobila sam nagradu za ta tri akvarela minijatura. Od tada sam počela intenzivno da se bavim slikanjem akvarela - kaže Branka koja se može pohvaliti kako nagradama, tako i velikim brojem učešća na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu.
Akvarelu, koga u početku nije uopšte volela, okrenula se sasvim slučajno.
- Radila sam ulja na platnu, gvaš i druge tehnike. Zbog papira za profesionalno slikanje, kada sam uradila te prve minijature, počela sam da se bavim akvarelom koji je postao moja velika ljubav. Svidelo mi se ulivanje boja, razlivanje tako da sam postala akvarelista.
Za rad joj je potrebna motivacija, ideja, a sve to dođe samo od sebe dok gleda svet oko sebe uočavajući određene detalje.
- Volim da sam sama kada radim tako da imam svoj kutak gde odmah otrčim i počnem da radim kada nadođe neka ideja. Moram imati sliku u glavi jer je akvarel tehnika koja zahteva brzo reagovanje. Radi se na mokrom papiru pa mora da se radi brzo zbog sušenja. Slika može da bude bolja, ali i lošija od onog što sam zamislila. Sve zavisi od razlivanja, ulivanja boja. Nema popravki.
Zavisno od formata za nastanak jedne slike potrebno je deset, petnaest minuta.
- Manji format, bar meni, teže je raditi, za razliku od većeg. I tu ima ograničenja. Ne radi se veći format od 70dž50 centimetara, tzv. galerijski format, jer se veći papir krivi, smežura i ne može da se radi. Uglavnom volim srednji, A4, a može i manji.
Kada bi mogla ponovo da bira čime bi se u životu bavila sa sigurnošću kaže da bi krenula istim putem.
- Čak bih se potrudila i više kada je u pitanju upis na Akedemiju likovnih umetnosti. Samo jednom sam polagala prijemni koji nisam prošla. Da ne bih izgubila godinu upisala sam defektologiju i tu ostala. Akademija je ostala moja neostvarena želja.
Ljubav prema umetnosti prenela je i na svoju ćerku koja po završetku studija arhitekture živi i radi u Torontu. Ne zaostaje ni četrnaestogodišnja unuka, gimnazijalka, koja se bavi umetničkom fotografijom i slikanjem, kao ni unuk, učenik prvog razreda, koji po rečima iskusne bake divno slika.
„Slikarstvo je nerazdvojivi deo mene, moga života. Ono je moja radost, ljubav, nada, proširivanje vidika, druženje, sticanje prijateljstava, upoznavanje ljudi, raznih tehnika rada.“
KRATKA
BIOGRAFIJA
Rođena 1948. godine u Sremskoj Mitrovici gde je završila Učiteljsku školu Branka Prokić, posle završenog Defektološkog fakulteta u Beogradu, danas živi i stvara u Šapcu. Učestvovala je na preko sto kolektivnih žiriranih izložbi u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji i inostranstvu. Do sada imala četiri samostalne izložbe. Dobitnica više nagrada. Učesnica likovnih kolonija u Šapcu, Lazarevcu, Smederevu, Somboru... Mnogi radovi završili su u vlasništvu galerija i pojedinaca u zemlji i inostranstvu (Grčka, Mađarska, Kanada, Australija, Holandija, Španija, Rusija, Hrvatska,...). Članica ULSŠ i Udruženja slikara „Krug 10“.
- Moja ćerka, koja je tad studirala arhitekturu, sa svojim drugom nabavila je materijal pogodan za akvarel. Uradila sam tri sličice i moram priznati da je i ona bila začuđena tim. Baš tada je raspisan konkurs u galeriji Kulturnog centra za mali format. Poslala sam radove uverena da ću proći žiriranje. Dobila sam nagradu za ta tri akvarela minijatura. Od tada sam počela intenzivno da se bavim slikanjem akvarela - kaže Branka koja se može pohvaliti kako nagradama, tako i velikim brojem učešća na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu.
Akvarelu, koga u početku nije uopšte volela, okrenula se sasvim slučajno.
- Radila sam ulja na platnu, gvaš i druge tehnike. Zbog papira za profesionalno slikanje, kada sam uradila te prve minijature, počela sam da se bavim akvarelom koji je postao moja velika ljubav. Svidelo mi se ulivanje boja, razlivanje tako da sam postala akvarelista.
Za rad joj je potrebna motivacija, ideja, a sve to dođe samo od sebe dok gleda svet oko sebe uočavajući određene detalje.
- Volim da sam sama kada radim tako da imam svoj kutak gde odmah otrčim i počnem da radim kada nadođe neka ideja. Moram imati sliku u glavi jer je akvarel tehnika koja zahteva brzo reagovanje. Radi se na mokrom papiru pa mora da se radi brzo zbog sušenja. Slika može da bude bolja, ali i lošija od onog što sam zamislila. Sve zavisi od razlivanja, ulivanja boja. Nema popravki.
Zavisno od formata za nastanak jedne slike potrebno je deset, petnaest minuta.
- Manji format, bar meni, teže je raditi, za razliku od većeg. I tu ima ograničenja. Ne radi se veći format od 70dž50 centimetara, tzv. galerijski format, jer se veći papir krivi, smežura i ne može da se radi. Uglavnom volim srednji, A4, a može i manji.
Kada bi mogla ponovo da bira čime bi se u životu bavila sa sigurnošću kaže da bi krenula istim putem.
- Čak bih se potrudila i više kada je u pitanju upis na Akedemiju likovnih umetnosti. Samo jednom sam polagala prijemni koji nisam prošla. Da ne bih izgubila godinu upisala sam defektologiju i tu ostala. Akademija je ostala moja neostvarena želja.
Ljubav prema umetnosti prenela je i na svoju ćerku koja po završetku studija arhitekture živi i radi u Torontu. Ne zaostaje ni četrnaestogodišnja unuka, gimnazijalka, koja se bavi umetničkom fotografijom i slikanjem, kao ni unuk, učenik prvog razreda, koji po rečima iskusne bake divno slika.
„Slikarstvo je nerazdvojivi deo mene, moga života. Ono je moja radost, ljubav, nada, proširivanje vidika, druženje, sticanje prijateljstava, upoznavanje ljudi, raznih tehnika rada.“
KRATKA
BIOGRAFIJA
Rođena 1948. godine u Sremskoj Mitrovici gde je završila Učiteljsku školu Branka Prokić, posle završenog Defektološkog fakulteta u Beogradu, danas živi i stvara u Šapcu. Učestvovala je na preko sto kolektivnih žiriranih izložbi u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji i inostranstvu. Do sada imala četiri samostalne izložbe. Dobitnica više nagrada. Učesnica likovnih kolonija u Šapcu, Lazarevcu, Smederevu, Somboru... Mnogi radovi završili su u vlasništvu galerija i pojedinaca u zemlji i inostranstvu (Grčka, Mađarska, Kanada, Australija, Holandija, Španija, Rusija, Hrvatska,...). Članica ULSŠ i Udruženja slikara „Krug 10“.
O. Gavrilović
Najnoviji broj
25. april 2024.
