VRŠNjAČKO NASILjE SAVREMENA POŠAST U MEĐULjUDSKIM ODNOSIMA
RECI ODLUČNO NE
Zabrinjavajuća statistika: Svako četvrto dete u toku svog školovanja trpi maltretiranje drugova iz klupe. Na internetu 95 odsto nasilja je vršnjačko. Najzastupljenije verbalno, spletkarenje i širenje laži, a zatim pretnje i zastrašivanja
Poslednjih godina svedoci smo naglog porasta vršnjačkog nasilja koje više ne ostaje u granicama školskih klupa i okoline već se poput najgore pošasti širi i društvenim mrežama. Jedan od najčešćih problema sa kojima se deca suočavaju postaje sve brutalnije što pokazuje i nimalo ohrabrujuća statistika. Prema istraživanjima koje je sproveo UNICEF većina učenika makar jednom bila je izložena nekom obliku vršnjačkog nasilja od kojih je najzastupljenije verbalno, spletkarenje i širenje laži, a zatim i pretnje i zastrašivanja. Prema najnovijim podacima kroz torturu prođe svako četvrto dete u toku svog školovanja.
- Tokom evaulacija škola koje su u programu „Škola bez nasilja“ pokazalo se da je najprisutnije upravo verbalno nasilje ““ širenje laži, spletkarenje, upućivanje pogrdnih reči, pa onda fizičko koje je prisutnije u osnovnim školama. U srednjim je više socijalno koje podrazumeva izolaciju iz grupe, kao i elektronsko nasilje koje je rizičnije jer žrtva biva mnogo više oštećena nego kod verbalnog nasilja zato što onaj ko čini nasilje, zlostavljač, može biti anoniman. Informacija se veoma brzo širi i onda je žrtva u situaciji da trpi stid, sramotu, potcenjivanje. Nekad su ti sadržaji vrlo eksplicitno zasićeni nekim vulgarnim seksističkim porukama ““ kaže školski psiholog OŠ „Nata Jeličić“ Slobodanka Aleksić, mentorka u programu „Škola bez nasilja“.
Jedna od škola u kojima postoji Tim za bezbednost i zaštitu učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja i Tim za psihološko krizne situacije je OŠ „Nikolaj Velimirović“.
- Oba ta tima imaju svoj plan i program po kom rade. U timove su uključeni svi zaposleni, deo roditelja i učenici iz Učeničkog parlamenta. Naravno, po potrebi sastav tih timova se menja zavisno od vrste nasilja, odnosno situacije koja se desi. Aktivnosti koje se po tom pitanju dešavaju u školi uglavnom su preventivne. Kroz časove odeljenskih zajednica, radionice, tribine, edukacije i seminare za učenike, seminare za nas zaposlene, nastavnike, tribine za roditelje, tematske roditeljske sastanke, čak i kroz predmetnu nastavu tokom redovne nastave pokušavamo da ukažemo na ovaj problem. Mislim da je to rezultiralo smanjenjem nasilja na minimum. Kada je u pitanju naša škola ne pamtimo kada se desilo fizičko nasilje ““ ističe Olivera Milutinović, specijalni pedagog za prevenciju problema u ponašanju u OŠ „Nikolaj Velimirović“.
Najnovija istraživanja pokazuju da koreni nasilja sežu u porodicama gde je autoritet neprikosnoven, uz grubo obraćanje deci koja nisu slobodna da komuniciraju i izgrađuju neke socijalne veštine.
- To jesu potencijalno deca koja pokazuju agresivno ponašanje u školi. Dete koje je svedok porodičnog nasilja takođe učenjem po tom modelu prenosi svojim ponašanjem u školu. Treća varijanta su popustljivi roditelji koji smatraju da je njihovo dete uvek u pravu. Štite ga i ne sukobljavaju se sa njim. Na taj način ono sukobu ne pristupa razumnijim putem, razgovorom i slično. Nijedna od tih situacija nije razvojno posticajna za dete u smislu razvijanja tolerancije tako da iz takvih porodica, iz takvih situacija, dete može biti u školi sklono da ispoljava agresivnost, da reaguje sa malom tolerancijom na frustraciju i da prva reakcija bude nasilna bilo da je fizičko, psihološko ili neko drugo nasilje u pitanju - upozorava Slobodanka Aleksića.
Roditelji su ti koji imaju jednu od najznačajnijih uloga kada je u pitanju vaspitanje dece. Stav psihologa je da je najvažniji otvoreni razgovor sa decom. Decu treba učiti kako kod kuće tako i u školi da prijaviti nasilje nije tužakanje nego briga o bezbednosti, tj. prevenciji bezbednosti. Da nasilje nije rešenje ni za kakav problem, uverena je i Sonja Makević, učenica VI1 OŠ „Laza K. Lazarević“.
- Sve može da se reši razgovorom. Tolerancija je veoma loša. Treba da poštujemo svačije mišljenje. Nasilje nikad nije rešenje. Bila sam u prilici da prisustvujem raspravi. Osećala sam se veoma loše, ljuto na decu koja maltretiraju. Zato se uvek potrudim, koliko je to u mojoj moći, da pomognem osobi koja je žrtva nasilja.
Eskalacija vršnjačkog nasilja u Srbiji stvar je društvenih prilika, negativnog uticaja medija, kako elektronskih tako i štampanih, koji plasiraju neprimerene sadržaje u kojima se potenciraju nasilne scene, situacije, prepirke, svađe, ponižavanja i slično.
- Krivica je u svima nama. Roditelji bi trebali da se na pravi način bave svojom decom i da ih uče kako da reaguju u konfliktnim i nasilnim situacijama. Isto tako ne mogu ni oni sami. Potrebna im je podrška zaposlenih u školama i međusobna saradnja kako bi se problemi rešili. Ukoliko ta unutrašnja mreža nije dovoljna po posebnom protokolu tu je obraćanje Centru za socijalni rad, Policijskoj upravi. Ukoliko je potrebno tu je i Razvojno savetovalište ““ poručuje Olivera Milutinović.
POGUBNE POSLEDICE
Posledice po zlostavljano dete mogu biti pogubne, pogotovo ako okolina ne reaguje kao što je to pre pet godina bio slučaj sa četrnaestogodišnjim Aleksom Jankovićem iz Niša.
- Ako je u pitanju nasilje u školi dete izbegava da dolazi u školu, oseća nesigurnost, intenzivan strah, gubi samopouzdanje, ima psihosomatske tegobe, bol u stomaku. To može da se razvije u neku depresivnu reakciju. Zato je jako važno da postoji osoba od poverenja kome će se dete koje trpi nasilje obratiti, da li je to odeljenski starešina psiholog, pedagog u školi, roditelj. Jako je važno da postoji odnos poverenja između roditelja i dece i da deca kažu, prijave nasilje jer ne možemo reagovati ako nemamo saznanja o tome ““ upozorava školski psiholog Slobodanka Aleksić.
- Tokom evaulacija škola koje su u programu „Škola bez nasilja“ pokazalo se da je najprisutnije upravo verbalno nasilje ““ širenje laži, spletkarenje, upućivanje pogrdnih reči, pa onda fizičko koje je prisutnije u osnovnim školama. U srednjim je više socijalno koje podrazumeva izolaciju iz grupe, kao i elektronsko nasilje koje je rizičnije jer žrtva biva mnogo više oštećena nego kod verbalnog nasilja zato što onaj ko čini nasilje, zlostavljač, može biti anoniman. Informacija se veoma brzo širi i onda je žrtva u situaciji da trpi stid, sramotu, potcenjivanje. Nekad su ti sadržaji vrlo eksplicitno zasićeni nekim vulgarnim seksističkim porukama ““ kaže školski psiholog OŠ „Nata Jeličić“ Slobodanka Aleksić, mentorka u programu „Škola bez nasilja“.
Jedna od škola u kojima postoji Tim za bezbednost i zaštitu učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja i Tim za psihološko krizne situacije je OŠ „Nikolaj Velimirović“.
- Oba ta tima imaju svoj plan i program po kom rade. U timove su uključeni svi zaposleni, deo roditelja i učenici iz Učeničkog parlamenta. Naravno, po potrebi sastav tih timova se menja zavisno od vrste nasilja, odnosno situacije koja se desi. Aktivnosti koje se po tom pitanju dešavaju u školi uglavnom su preventivne. Kroz časove odeljenskih zajednica, radionice, tribine, edukacije i seminare za učenike, seminare za nas zaposlene, nastavnike, tribine za roditelje, tematske roditeljske sastanke, čak i kroz predmetnu nastavu tokom redovne nastave pokušavamo da ukažemo na ovaj problem. Mislim da je to rezultiralo smanjenjem nasilja na minimum. Kada je u pitanju naša škola ne pamtimo kada se desilo fizičko nasilje ““ ističe Olivera Milutinović, specijalni pedagog za prevenciju problema u ponašanju u OŠ „Nikolaj Velimirović“.
Najnovija istraživanja pokazuju da koreni nasilja sežu u porodicama gde je autoritet neprikosnoven, uz grubo obraćanje deci koja nisu slobodna da komuniciraju i izgrađuju neke socijalne veštine.
- To jesu potencijalno deca koja pokazuju agresivno ponašanje u školi. Dete koje je svedok porodičnog nasilja takođe učenjem po tom modelu prenosi svojim ponašanjem u školu. Treća varijanta su popustljivi roditelji koji smatraju da je njihovo dete uvek u pravu. Štite ga i ne sukobljavaju se sa njim. Na taj način ono sukobu ne pristupa razumnijim putem, razgovorom i slično. Nijedna od tih situacija nije razvojno posticajna za dete u smislu razvijanja tolerancije tako da iz takvih porodica, iz takvih situacija, dete može biti u školi sklono da ispoljava agresivnost, da reaguje sa malom tolerancijom na frustraciju i da prva reakcija bude nasilna bilo da je fizičko, psihološko ili neko drugo nasilje u pitanju - upozorava Slobodanka Aleksića.
Roditelji su ti koji imaju jednu od najznačajnijih uloga kada je u pitanju vaspitanje dece. Stav psihologa je da je najvažniji otvoreni razgovor sa decom. Decu treba učiti kako kod kuće tako i u školi da prijaviti nasilje nije tužakanje nego briga o bezbednosti, tj. prevenciji bezbednosti. Da nasilje nije rešenje ni za kakav problem, uverena je i Sonja Makević, učenica VI1 OŠ „Laza K. Lazarević“.
- Sve može da se reši razgovorom. Tolerancija je veoma loša. Treba da poštujemo svačije mišljenje. Nasilje nikad nije rešenje. Bila sam u prilici da prisustvujem raspravi. Osećala sam se veoma loše, ljuto na decu koja maltretiraju. Zato se uvek potrudim, koliko je to u mojoj moći, da pomognem osobi koja je žrtva nasilja.
Eskalacija vršnjačkog nasilja u Srbiji stvar je društvenih prilika, negativnog uticaja medija, kako elektronskih tako i štampanih, koji plasiraju neprimerene sadržaje u kojima se potenciraju nasilne scene, situacije, prepirke, svađe, ponižavanja i slično.
- Krivica je u svima nama. Roditelji bi trebali da se na pravi način bave svojom decom i da ih uče kako da reaguju u konfliktnim i nasilnim situacijama. Isto tako ne mogu ni oni sami. Potrebna im je podrška zaposlenih u školama i međusobna saradnja kako bi se problemi rešili. Ukoliko ta unutrašnja mreža nije dovoljna po posebnom protokolu tu je obraćanje Centru za socijalni rad, Policijskoj upravi. Ukoliko je potrebno tu je i Razvojno savetovalište ““ poručuje Olivera Milutinović.
POGUBNE POSLEDICE
Posledice po zlostavljano dete mogu biti pogubne, pogotovo ako okolina ne reaguje kao što je to pre pet godina bio slučaj sa četrnaestogodišnjim Aleksom Jankovićem iz Niša.
- Ako je u pitanju nasilje u školi dete izbegava da dolazi u školu, oseća nesigurnost, intenzivan strah, gubi samopouzdanje, ima psihosomatske tegobe, bol u stomaku. To može da se razvije u neku depresivnu reakciju. Zato je jako važno da postoji osoba od poverenja kome će se dete koje trpi nasilje obratiti, da li je to odeljenski starešina psiholog, pedagog u školi, roditelj. Jako je važno da postoji odnos poverenja između roditelja i dece i da deca kažu, prijave nasilje jer ne možemo reagovati ako nemamo saznanja o tome ““ upozorava školski psiholog Slobodanka Aleksić.
O. Gavrilović
Najnoviji broj
25. april 2024.
