MIHAILO GLIGORIĆ ““ GLIŠA ““ SLIKAR IZ ŠAPCA
SLAVILI SMO UMETNOST
Septembar je, 2010-te. Lepo subotnje veče u Šapcu izvelo narod na ulicu. Pred Kulturnim centrom (nekad Dom omladine), čeka me slikar, istoričar umetnosti, grafičar, Mihailo Gligorić - Gliša. Život nas je razdvojio. Nismo se videli četrdeset godina. Razmišljam da li ću ga prepoznati. Puno je sveta u “bašti“ Centra. Verujem da će (kao većina slikara) biti po svom izgledu - prepoznatljiv. Tako je i bilo. Crna, tanka traka preko čela, bela brada... Govorio sam sebi: to je on, sigurno on
Dve “viljemovke“ su podsticale naš razgovor. Živi i radi u Šapcu kao slobodan umetnik. Član je ULUS-a, izlagao na preko 250 grupnih izložbi i preko 30 samostalnih nastupa u našoj zemlji, Evropi, Americi, Kanadi. Završio je Filozofski fakultet u Beogradu, grupa za istoriju umetnosti. Više puta nagrađivan za svoj rad.
“Da bi formirao svoj umetnički izraz, kojim će na sebi svojstven način izreći neizrecivo, slikar se najvećma koristi linijom. Ona je način da grafički iskaže svoju likovnu zamisao, ali i čarobna nit koja se multiplicira, uslovljava, uvećava ili smanjuje te pretače u složene oblike, volumene, senke...“(Tatjana Marković, viši kustos)
Po rastanku, dugo sam bio pod utiskom ovog viđenja. Toliko dobrog i lepog ispod gorkih naslaga. To Glišu i brani, to će ga sačuvati i osvetljavati.
Grupa “Boje i reči“ u Domu omladine „Vera Blagojević“ u Šapcu, okupljala je u drugoj polovini prošlog veka mlade pesnike i slikare... Neki su iz tog “jata“ visoko uzleteli. Kako nas Tvoje sećanje vidi?
- Prvo i najvažnije: svi iz tog jata su doleteli do ovog trena u kome jesmo. Pretekli su, što bi rekli Srbi. Inače, sam leteo, samo uzletanje, može biti i zna biti veoma teško. Lepo jeste, tajnovito jeste, ali nosi rizik da se “letač“ ne rasperja gore, previše hoteći i daleko stremeći.
Kada smo se tih godina okupljali, kada se uobličavala, skoro sama od sebe grupa “Boje i reči“, naša druga kuća je bio Dom omladine „Vera Blagojević“. Bio i ostao za sve nas. Naša „ambasada“ je bila kuća pesnika, našeg i svetskog, Ivana Glišića. Dolazili smo i odlazili. Dogovarali se i stvarali u hodu. Za sve to vreme nikad se ne posvađasmo ne raziđosmo, jeftino i palanački se ne odrodismo. To danas zovu posebnom energijom, a onih godina to je bio uzlet naših mladosti, talenta, bogom danih darova i jedne čudesne siline koja se krila u kolektivnom duhu, u nama samima. Danas, kako vidim, nas ondašnje, a danas današnje, nazivaju kultnom grupom. Dodaju se i prišivaju i ne pripadajuće činjenice i neke posebne osobine. Jednostavno mi smo tada bili mladi, pravi i pojedinačno osobeni, a zajedno smo tako sjajno funkcionisali da je to, za današnje vreme, stvarno čudno. Nije bilo lidera, nametanja rešenja, a dobro vaspitani, znali smo da je osnov u poštovanju i starijeg, ali i mlađeg od sebe.
“Da bi formirao svoj umetnički izraz, kojim će na sebi svojstven način izreći neizrecivo, slikar se najvećma koristi linijom. Ona je način da grafički iskaže svoju likovnu zamisao, ali i čarobna nit koja se multiplicira, uslovljava, uvećava ili smanjuje te pretače u složene oblike, volumene, senke...“(Tatjana Marković, viši kustos)
Po rastanku, dugo sam bio pod utiskom ovog viđenja. Toliko dobrog i lepog ispod gorkih naslaga. To Glišu i brani, to će ga sačuvati i osvetljavati.
Grupa “Boje i reči“ u Domu omladine „Vera Blagojević“ u Šapcu, okupljala je u drugoj polovini prošlog veka mlade pesnike i slikare... Neki su iz tog “jata“ visoko uzleteli. Kako nas Tvoje sećanje vidi?
- Prvo i najvažnije: svi iz tog jata su doleteli do ovog trena u kome jesmo. Pretekli su, što bi rekli Srbi. Inače, sam leteo, samo uzletanje, može biti i zna biti veoma teško. Lepo jeste, tajnovito jeste, ali nosi rizik da se “letač“ ne rasperja gore, previše hoteći i daleko stremeći.
Kada smo se tih godina okupljali, kada se uobličavala, skoro sama od sebe grupa “Boje i reči“, naša druga kuća je bio Dom omladine „Vera Blagojević“. Bio i ostao za sve nas. Naša „ambasada“ je bila kuća pesnika, našeg i svetskog, Ivana Glišića. Dolazili smo i odlazili. Dogovarali se i stvarali u hodu. Za sve to vreme nikad se ne posvađasmo ne raziđosmo, jeftino i palanački se ne odrodismo. To danas zovu posebnom energijom, a onih godina to je bio uzlet naših mladosti, talenta, bogom danih darova i jedne čudesne siline koja se krila u kolektivnom duhu, u nama samima. Danas, kako vidim, nas ondašnje, a danas današnje, nazivaju kultnom grupom. Dodaju se i prišivaju i ne pripadajuće činjenice i neke posebne osobine. Jednostavno mi smo tada bili mladi, pravi i pojedinačno osobeni, a zajedno smo tako sjajno funkcionisali da je to, za današnje vreme, stvarno čudno. Nije bilo lidera, nametanja rešenja, a dobro vaspitani, znali smo da je osnov u poštovanju i starijeg, ali i mlađeg od sebe.
Najnoviji broj
30. april 2025.
