PROMOCIJA ROMANA U KULTURNOM CENTRU
KROZ PRSTOHVAT CIMETA
Promocija romana „Kroz prstohvat cimeta“ Aleksandre Mihajlović, proteklog „vrelog“ petka, u bašti Kulturnog centra, bila je pravo osveženje za posetioce. Sve je mirisalo, ne samo na lavandu, kao pisma kraljice Natalije, nego na retko dobru literaturu.
Pored autorke, o knjizi su govorile Branka Todorović, Vanja Jekić i Anja Ivačkova.
- Ovaj roman je za mene bio otkrovenje. Rafiniranim književnim jezikom, pisala ga je ozbiljna autorka, literarno bogata duša, žena koja duboko promišlja. Knjiga nam pomaže da se pogledamo u sebe i spoznamo šta nam je najvažnije u životu. Da se ne zagledamo u tuđa dvorišta, nego u sostvenu dušu, rekla je, između ostalog, Branka Todorović.
Roman paralelno prati dve priče, kroz ispovest četiri junaka. Jedna je savremena, u njoj su dva blizanačka para. Druga je dinastička priča iz poslednje decenije dinastije Obrenović, ispričana kroz pisma „najlepše evropske kraljice“ tog vremena, Natalije Obrenović.
Jedan od junaka je Veles Petronijević, docent na katedri za estetiku, na Filozofskom fakultetu. Kjekrkegorovac, svestan da je tek na prvom, estetskom nivou egzistencije, da živi ne bi li sebi ugodio. Njegov šarm, intelektualnost i lepota, čine ga neodoljivim za žene, što on štedro koristi. Kada njegova studentkinja ostane trudna, beži u Italiju, kojom je i kraljica Natalija bila opčinjena i počinje od nje da „dobija“ pisma boje cimeta sa mirisom lavande. Natalija, sa „one strane“, traži i pronalazi Srbina kome bi ispovedila svu svoju bol kao nesrećna majka, supruga i kraljica u burnim vremenima srpske istorije.U čudnom, epistolarnom dijalogu, Velesova ličnost polako sazreva.
Drugi lik je Velesova sestra bliznakinja Vesna, njegovo svetije i svetlije lice. Itekako je svesna svoje dužnosti prema porodici i lekarskom pozivu. Pored svoje dvoje dece, usvaja i Velesovu kćer, jer ne može da podnese da je gaje tuđinci. Vođena etičkim Kjerkegorovim principom, ona pomaže ljubavnici svog muža na porođaju, a kada obe ostanu same, njoj i njenom hendikepiranom detetu da se snađu, pružajući joj oslonac.
Itana je lik koji pasionairano traga za ubicama svoje sestre bliznakinje, Vedrane, koja je, radeći doktorat iz psihologije, istraživala lanac elitne prostitucije u Beogradu. Kroz ovu priču, autorka hrabro tematizuje tabu u srpskoj literaturi.
Imena junaka su svesno preuzeta iz slovenske mitologije, poštujući princip „ime je znamenje“. Kroz njih se pojašnjavaju njihove sudbine i ukazuje na cikličnost ljudske egzistencije.
- Celine su naslovljene imenima likova, a pripovedači se brzo smenjuju. Sva četiri lika su različita, uvek počinju neposrednim obraćanjem, već u prvim pasusuima. Leksika privlači posebnu pažnju, ona je preplitanje svih čula u jednoj rečenici. Pitanje identita žene, pojedinca i nacije, ključno je u ovoj knjizi. Takođe, ona daje sliku stvarnosti kao antiutopije savremenog doba i prostora lične sreće, kao kontra notu, rekla je profesorka književnosti, Aleksandrina bivša učenica, Vanja Jekić.
„Kroz prstohvat cimeta“ se ne da svrstati u jedan žanr, on je i istorijski, i filozofski i psihološki. „Ovo je zapravo roman o potrazi za odgovarajućim oblikom egzistencije koja bi iole zadovoljila pojedinca, a da što manje ošteti njegovu okolinu“, zapisala je Ljiljana Šop u recenziji.
Aleksandra Mihajlović je završila Filološki fakultet u Beogradu, na katedri Opšte i srspke književnosti sa srpskim jezikom. Doktorant je na istom fakultetu i član Udruženja književnika Srbije. Predaje književnost u Gimnaziji u Pančevu. Objavila je dva romana: „Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje“ 2012. godine i „Kroz prstohvat cimeta“ (2015.), koji je za tri meseca doživeo drugo izdanje.
Pored autorke, o knjizi su govorile Branka Todorović, Vanja Jekić i Anja Ivačkova.
- Ovaj roman je za mene bio otkrovenje. Rafiniranim književnim jezikom, pisala ga je ozbiljna autorka, literarno bogata duša, žena koja duboko promišlja. Knjiga nam pomaže da se pogledamo u sebe i spoznamo šta nam je najvažnije u životu. Da se ne zagledamo u tuđa dvorišta, nego u sostvenu dušu, rekla je, između ostalog, Branka Todorović.
Roman paralelno prati dve priče, kroz ispovest četiri junaka. Jedna je savremena, u njoj su dva blizanačka para. Druga je dinastička priča iz poslednje decenije dinastije Obrenović, ispričana kroz pisma „najlepše evropske kraljice“ tog vremena, Natalije Obrenović.
Jedan od junaka je Veles Petronijević, docent na katedri za estetiku, na Filozofskom fakultetu. Kjekrkegorovac, svestan da je tek na prvom, estetskom nivou egzistencije, da živi ne bi li sebi ugodio. Njegov šarm, intelektualnost i lepota, čine ga neodoljivim za žene, što on štedro koristi. Kada njegova studentkinja ostane trudna, beži u Italiju, kojom je i kraljica Natalija bila opčinjena i počinje od nje da „dobija“ pisma boje cimeta sa mirisom lavande. Natalija, sa „one strane“, traži i pronalazi Srbina kome bi ispovedila svu svoju bol kao nesrećna majka, supruga i kraljica u burnim vremenima srpske istorije.U čudnom, epistolarnom dijalogu, Velesova ličnost polako sazreva.
Drugi lik je Velesova sestra bliznakinja Vesna, njegovo svetije i svetlije lice. Itekako je svesna svoje dužnosti prema porodici i lekarskom pozivu. Pored svoje dvoje dece, usvaja i Velesovu kćer, jer ne može da podnese da je gaje tuđinci. Vođena etičkim Kjerkegorovim principom, ona pomaže ljubavnici svog muža na porođaju, a kada obe ostanu same, njoj i njenom hendikepiranom detetu da se snađu, pružajući joj oslonac.
Itana je lik koji pasionairano traga za ubicama svoje sestre bliznakinje, Vedrane, koja je, radeći doktorat iz psihologije, istraživala lanac elitne prostitucije u Beogradu. Kroz ovu priču, autorka hrabro tematizuje tabu u srpskoj literaturi.
Imena junaka su svesno preuzeta iz slovenske mitologije, poštujući princip „ime je znamenje“. Kroz njih se pojašnjavaju njihove sudbine i ukazuje na cikličnost ljudske egzistencije.
- Celine su naslovljene imenima likova, a pripovedači se brzo smenjuju. Sva četiri lika su različita, uvek počinju neposrednim obraćanjem, već u prvim pasusuima. Leksika privlači posebnu pažnju, ona je preplitanje svih čula u jednoj rečenici. Pitanje identita žene, pojedinca i nacije, ključno je u ovoj knjizi. Takođe, ona daje sliku stvarnosti kao antiutopije savremenog doba i prostora lične sreće, kao kontra notu, rekla je profesorka književnosti, Aleksandrina bivša učenica, Vanja Jekić.
„Kroz prstohvat cimeta“ se ne da svrstati u jedan žanr, on je i istorijski, i filozofski i psihološki. „Ovo je zapravo roman o potrazi za odgovarajućim oblikom egzistencije koja bi iole zadovoljila pojedinca, a da što manje ošteti njegovu okolinu“, zapisala je Ljiljana Šop u recenziji.
Aleksandra Mihajlović je završila Filološki fakultet u Beogradu, na katedri Opšte i srspke književnosti sa srpskim jezikom. Doktorant je na istom fakultetu i član Udruženja književnika Srbije. Predaje književnost u Gimnaziji u Pančevu. Objavila je dva romana: „Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje“ 2012. godine i „Kroz prstohvat cimeta“ (2015.), koji je za tri meseca doživeo drugo izdanje.
M.F.
Najnoviji broj
18. april 2024.
