PARAOLIMPIJSKE IGRE
DUH U POKRETU UZ “HIMNU BUDUĆNOSTI“
Nekada od rođenja, a nekada od jednog trenutka koji često nije njegova krivica, pojedinac je primoran da se suoči sa invaliditetom i ograničenjima koje on donosi. Ipak, snovi su neograničeni, želje večne, a zahvaljujući neurologu dr ser Ludvigu Gutmanu, osobe sa invaliditetom mogu da dosanjaju sportske snove na Paraolimpijskim igrama
Istorija organizacije Paraolimpijskih igara počinje od Rima 1960. godine, ali mnogo ranije, sportisti sa nekom vrstom invaliditeta bili su deo Olimpijskih igara. Gimnastičar Džordž Ejser nastupio je u Sent Luisu 1904. godine iako je imao jednu veštačku nogu. Ravnopravno sa ostalim strelcima, u Londonu i Helsinkiju (1948. i 1952.) nadmetao se Mađar Karolji Takač, kojem je desna ruka bila amputirana, te je pucao levom. Deo ekspedicije Danske u Skandinaviji bila je jahačica Lis Hartel kod koje je nepunu deceniju ranije dijagnostifikovana dečja paraliza. Iako nije mogla sama da se popne na konja, nije želela da odustane od sporta, izborila je učešće na OI, da bi potom, u Helsinkiju, u disciplini individualne dresure, osvojila srebro !
Prvih posleratnih godina organizovana su takmičenja koja možemo smatrati pretečama Paraolimpijskih igara. Upravo pomenuti ser Ludvig Gutman, bio je tvorac sportskog nadmetanja namenjenog britanskim veteranima Drugog svetskog rata koji su ostali invalidi. Takmičenje je nazvano “Međunarodne igre sportista u invalidskim kolicima“. Domaćin bio je London 1948. godine, a iako se u nazivu pominjao izraz “međunarodni“, učesnici su bili samo iz Ujedinjenog kraljevstva. Četiri godine kasnije, na istom mestu, bili su i ratni veterani iz Holandije, čime je opravdan internacionalni karakter manifestacije.
Ipak prve Igre koje nisu isključivo bile namenjene učesnicima rata, organizovane su, kao što smo već rekli, u Rimu pre 56 godina. Prestonica Italije ugostila je 400 atletičara iz 23 države, a na borilištima su bili isključivo sportisti u invalidskim kolicima. Te godine ustanovljeno je pravilo da Paraolimpijske igre budu uvek iste godine kada i OI, ali je trebalo još 16 godina da bi pravo nastupa dobili takmičari sa različitim oblicima invaliditeta. U skladu s“™ tim, rastao je i broj učesnika. Borbe za medalje u Torontu vodilo je 1.600 (40 država), a u Pekingu 2008. godine, blizu 4.000 sportista (146 zemalja).
POI održane u Seulu 1988. godine, organizovane su neposredno posle Olimpijskih igara, na istim sportskim borilištima, u istom gradu. Onda uspostavljeno pravilo, poštovano je i tokom 90 ““ ih, da bi bilo formalizovano sporazumom Međunarodnog olimpijskog komiteta i Međunarodnog paraolimpijskog komiteta 2001. Pravilo važi i za Letnje i za Zimske Igre. Najuspešnija nacija u istoriji je SAD, a potom slede V. Britanija, Kanada, Australija.
Na svake četiri godine, POI su napredovale organizaciono i po masovnosti. Danas na Igrama učestvuju sportisti koji nemaju mogućnost kretanja, sa amputacijama, slepi i slabovidi kao i oni koji pate od cerebralne paralize. Kroz šest dana, u Rio de Žaneiru mesto na pobedničkom postolju sanjaće 4.500 učesnika u 23 sporta (528 disciplina), a na Olimpijskom stadionu vioriće se 176 državnih zastava.
Više o nastupima Jugoslavije, SCG i Srbije na Paraolimpijskim igrama, u narednom broju.
SIMBOLI I DOMAĆINI
Sedište Međunarodnog paraolimpijskog komiteta je u Bonu (Nemačka). Simbol POI su tri nepravilna “agito“oblika u tri boje (plava, zelena, crvena) najzastupljenije na nacionalnim zastavama. Moto Igara je “Duh u pokretu“, a zvanična himna je “Himna budućnosti“.
Od 1988. godine, domaćini POI i OI su isti, a iako je bilo poklapanja, do te godine, domaćini su određivani zasebno. Od “™60 do Seula sportiste su leti gostili: Rim, Tokio, Tel Aviv, Haidelberg, Arnhaim, Njujork.
Prvih posleratnih godina organizovana su takmičenja koja možemo smatrati pretečama Paraolimpijskih igara. Upravo pomenuti ser Ludvig Gutman, bio je tvorac sportskog nadmetanja namenjenog britanskim veteranima Drugog svetskog rata koji su ostali invalidi. Takmičenje je nazvano “Međunarodne igre sportista u invalidskim kolicima“. Domaćin bio je London 1948. godine, a iako se u nazivu pominjao izraz “međunarodni“, učesnici su bili samo iz Ujedinjenog kraljevstva. Četiri godine kasnije, na istom mestu, bili su i ratni veterani iz Holandije, čime je opravdan internacionalni karakter manifestacije.
Ipak prve Igre koje nisu isključivo bile namenjene učesnicima rata, organizovane su, kao što smo već rekli, u Rimu pre 56 godina. Prestonica Italije ugostila je 400 atletičara iz 23 države, a na borilištima su bili isključivo sportisti u invalidskim kolicima. Te godine ustanovljeno je pravilo da Paraolimpijske igre budu uvek iste godine kada i OI, ali je trebalo još 16 godina da bi pravo nastupa dobili takmičari sa različitim oblicima invaliditeta. U skladu s“™ tim, rastao je i broj učesnika. Borbe za medalje u Torontu vodilo je 1.600 (40 država), a u Pekingu 2008. godine, blizu 4.000 sportista (146 zemalja).
POI održane u Seulu 1988. godine, organizovane su neposredno posle Olimpijskih igara, na istim sportskim borilištima, u istom gradu. Onda uspostavljeno pravilo, poštovano je i tokom 90 ““ ih, da bi bilo formalizovano sporazumom Međunarodnog olimpijskog komiteta i Međunarodnog paraolimpijskog komiteta 2001. Pravilo važi i za Letnje i za Zimske Igre. Najuspešnija nacija u istoriji je SAD, a potom slede V. Britanija, Kanada, Australija.
Na svake četiri godine, POI su napredovale organizaciono i po masovnosti. Danas na Igrama učestvuju sportisti koji nemaju mogućnost kretanja, sa amputacijama, slepi i slabovidi kao i oni koji pate od cerebralne paralize. Kroz šest dana, u Rio de Žaneiru mesto na pobedničkom postolju sanjaće 4.500 učesnika u 23 sporta (528 disciplina), a na Olimpijskom stadionu vioriće se 176 državnih zastava.
Više o nastupima Jugoslavije, SCG i Srbije na Paraolimpijskim igrama, u narednom broju.
SIMBOLI I DOMAĆINI
Sedište Međunarodnog paraolimpijskog komiteta je u Bonu (Nemačka). Simbol POI su tri nepravilna “agito“oblika u tri boje (plava, zelena, crvena) najzastupljenije na nacionalnim zastavama. Moto Igara je “Duh u pokretu“, a zvanična himna je “Himna budućnosti“.
Od 1988. godine, domaćini POI i OI su isti, a iako je bilo poklapanja, do te godine, domaćini su određivani zasebno. Od “™60 do Seula sportiste su leti gostili: Rim, Tokio, Tel Aviv, Haidelberg, Arnhaim, Njujork.
D. Blagojević
Najnoviji broj
25. april 2024.
