ШАПЧАНКА ЈЕЛЕНА ВУКОВИЋ ИСТРАЈАВА У СВОЈОЈ ЉУБАВИ ПРЕМА РУЧНОМ РАДУ

ВЕЗ ЈЕ МОЈ ЖИВОТ

  • Број 3598 (13. окт 2016.)
  • О. Г.
Своју љубав према везу, Шапчанка Јелена Вуковић, развила је још у детињству. И данас, у седмој деценији, истрајава у својој љубави која на платну разнобојним нитима ствара права мала уметничка дела. На многобројним манифестацијама широм земље, али и у иностранству, освајала је награде и похвале. Последња у низу је и друга награда у категорији ручних радова на изложби народног стваралаштва „Златне руке“ на Сајму шљива у Осечини.
- Радим са задовољством. Мене то испуњава. Награде су само пропратни део свега тога. Најважније је дружење са другима, размењивање мишљења ““ каже Јелена.
Њене радове, ако све буде текло по плану, 9. новембра видеће и у Велењу, у Словенији, на фестивалу посвећеном везу.
- Само да ме здравље послужи. Надам се да ће бити лепо као и прошле године. Било нас је са свих страна света. И овога пута имаћемо организован одлазак тако да не морам да бринем. Иначе, то је највећи проблем.
Са везењем не намерава да престане иако јој понестаје простора да све своје радове смести. Иако велике вредности потражња за њима није велика, а и интересовање младих за ручни рад скоро је никакво.
- Млади се слабо интересују. Треба прво одвојити време да би се нешто урадило. Треба прати, штиркати. Зашто би се тиме замајавали када је данас лакше прострети неку асурицу која је, у већини случајева, купљена у кинеским радњама ““ истиче Јелена.
Истрајна у својој намери, упркос свим препрекама, које подразумевају и недостатак финансијских средстава, Јелена у свом породичном дому уз помоћ игле и конца своје снове преноси на белину платна. Платна која под њеним вештим прстима оживљавају у права мала уметничка дела скоро заборављеног народног стваралаштва.