Личност која је узбуркала политичку сцену у Шапцу

ХАНИБАЛ КОВАЧ ““ ИНТЕРВЈУ

Грађани су рекли своје и ми то морамо да поштујемо

  • Број 3604 (24. нов 2016.)
  • Александар Живановић
У вашим недељним колумнама у новинама „Подринске“ доспели сте у жижу јавности. Како гласи лични став Ханибала Ковача за протеклих тридесет дана?

- Лични став у протеклих тридесет дана, тачније протеклих шест месеци, је да смо сведоци велике политичке преваре како на републичком нивоу тако и када је реч о Шапцу. Пре свега, причам о опозицији. Баве се лажима, подметањима и једноставно здрав разум то не може да поднесе. Без обзира којој политичкој партији припадате, ту се сабере један и један и дође се до закључка да ли је резултат два. Не може да буде ни три ни четири. Бар су нас у школи учили да су један и један укупно два. Дакле, неко ко замењује тезе, неко ко брка појмове и неко ко се лажима додворава јавности, за сваку је критику. Често је био, пре неких тридесет дана, и премијер Вучић мета критика. Чак и он је мала беба када причамо о лажима и преварама у односу на људе који пледирају да дођу на власт у нашем граду. Мислим првенствено на чланове, односно самозване лидере СНС у Шапцу. Да будем прецизан, мислим на господина Пајића, господина доктора милиметра - сантиметра, и на још неке људе из тог опозиционог блока. Мислим на првог човека СПС који је до недавно радио у предузећу ЈКП „Водовод“, и који је тренутно председник Ловачког друштва у Шапцу. Знате тај синдром, желим да будем негде на власти макар у Ловачком друштву, желим пошто-пото на власт, рецимо да будем начелник хирургије, желим само да владам. Има једна дивна песма од ЕКВ „Ја желим само да владам“. То је велико зло, један синдром против кога се треба борити. На крају крајева, грађани су рекли своје и ми то морамо да поштујемо. Интересује мене или не, двотрећински су они опозиција у Шапцу.

Дотакли сте се тема које се обично прескоче.
Да ли је било посредних или непосредних претњи и како их доживљавате?

- Ја са претњама живим још од 1995. године, или 1994. када сам први пут водио митинг, онај чувени на Тргу слобода или фашистичких жртава или како се сада већ зове. Када су били Коштуница, Ђинђић, Драшковић. Већ сам тада имао неких претњи. Да не говоримо о протестима 96., 97. Са претњама живим, нападали су ме физички, покушавали су да ми науде. Међутим, никада нисам обраћао пажњу. То је саставни део живота ако изаберете овај пут којим ја идем. Ником га не бих саветовао. Исто тако морамо да будемо свесни да „не идеш крај Мораве ако не знаш да пливаш“. То је чињеница. Мораш да будеш спреман и на ударце, мораш да их подносиш. Чак и Мухамед Али, који је био највећи боксер свих времена, је добио много удараца. И ја сам добио много удараца, само је питање како их поднети, како их амортизовати. Једноставно не обраћам пажњу. Мирно спавам, релаксиран сам. Задовољство ми је када дођем у ситуацију да је борба када се ради о доказивању правде. Када се ради о томе да докажете да је неко криминалац, да укажете да је неко лопов, да укажете да је неко политички шарлатан, хохштаплер, или како год хоћете да се тако изразим. Наравно, многи ту спочитавају мој речник. Е, сад, што се тиче мог речника, он је врло тенденциозно такав. Јер, верујте ми, још од Хенрија Милера који је био иначе озбиљан кандидат за Нобелову награду, до Чарлса Буковског, велики књижевници су закључили да и псовка може бити убитачна метафора. Ипак, не треба да заборавимо да ми Срби најбоље разумемо управо такав језик. Дакле, ако еуфемистички покушам нешто да кажем плашим се да се то неће добро разумети. Шта је писац хтео да каже? Ако употребим неку метафору уместо нећу да кажем пенис, рећи ћу курац, нећу да кажем вагина, рећи ћу пичка. А код нас је пичка карактерна особина. Врло јасно дефинисана у српском језику. Дакле, то стоји и у речнику српског језика. Постоји онај чувени речник из осамдесетих година који се зове Речник српских жаргона. Рецимо узмимо пример за коња, где се не каже коњ него хиподромац. Наравно, ми можемо на ту варијанту да дискутујемо. Ја се са тиме поигравам. Оно што је мени битно, наравно, и ја то схватам, што се многи људи згражавају, али кришом читају моје текстове. Мени је то много битније јер знам да ће порука да оде на право место. А то шта ће да коментарише неко, да се бави мојим стилом, естетиком писања, то ћемо да оставимо књижевним критичарима и неким другим људима који су за то надлежни и компетентни. Својим писањем, постао сам фокус њиховог политичког интересовања. Када кажем њиховог, мислим на СНС. То је просто невероватно. Ја нисам на власти у овом граду, него како они кажу, један ситан новинарчић. Ако је тако ситан што је толики проблем?

Локална власт је супростављена републичкој. Да ли је то отворило теме за ваше колумне?

- Ове новине, моје и Иванове, „ПОДРИНСКЕ“ постоје девет година. Није увек локална власт била супротстављена републичкој. Истине ради, вратимо се уназад неколико година када није био Вучић на власти, када је на власти био, рецимо „мој“ председник, Борис Тадић, тада смо сви, па и ја, итекако критиковали градску власт. Имао сам много тема где сам критиковао и тадашњег градоначелника. Једноставно, само неко злурад ће да каже да тога није било. Дакле, сва срећа постоји архив, све је архивирано, постоји документација. Свако ко жели да провери да ли је тачно ово што ја изговарам, може да оде у Библиотеку да погледа шта се писало 2008., 2009. све до 2011., 2012., у мојим новинама, односно до момента када је господар Вучић завладао Србијом. Дакле, немам ја проблем што се тога тиче. Једино сам стално говорио да је страшно то да су се експоненти оне погубне политике деведесетих вратили на политичку сцену у Србији и то на мала врата. И они су буквално преко тих малих врата или покварених кукавичјих јаја поново дошли на нашу политичку сцену. Све су то они исти људи због којих смо били по подрумима, због којих нисмо имали да једемо. Не заборавите, Вучић који је данас премијер, тих несрећних година, био је министар информисања, који је најстрашније, најбруталније кажњавао медије. И није чудо да је на Форуму регионалних медија маса новинара, када је премијер Вучић почео да говори, напустила демонстративно тај састанак. Зар ћеш ти, господине премијеру, да причаш о слободи штампе у овој земљи? Ти, који си медије крајем деведесетих, завио у црно. Ти који си био министар за информисање, главни цензор у времену када је убијен један од водећих новинара у земљи, Славко Ћурувија. Ћурувија је, немојте заборавити, понављам, убијен за време министровања господина Вучића. Ми сад замењујемо тезе, петнаест година касније. Поспемо се пепелом, изговоримо две Здраво Марије и три Оче наш и као да ништа није било. Кажеш, кајем се своје прошлости. Да, али то не сме да се заборави. Е, против таквих ствари сам ја. И сад кажу, ја лажем. Па, добро, али историја, наравно, не може да се заборави. То су ствари преко којих ја нећу да пређем. Односно, то су ствари које нећу да прећуткујем. Нећу да прећутим ни Дачића, његове срамотне улоге током деведсетих година када је био главни полтрон и потрчко Слободана Милошевића. Нећу да заборавим аферу кофер, када се причало о томе јесте био или није био у просторији са пуним кофером новца. Нећу да заборавим Вулина и његову срамну улогу као гаулајтера Мире Марковић. Нећу да заборавим срамотну улогу Маје Гојковић која је променила ко зна колико партија, итд. Нећу да заборавим све те људе који су нас завили у црно. Ова земља због таквих људи каска педесет година за Европом. Нада је убијена у марту месецу 2003. године и за све после тога, за све догађаје после убиства Зорана Ђинђића, сами смо криви.

Упознали сте и покојног премијера Зорана Ђинђића и актуелног премијера Вучића. Овај садашњи често је у кампањи знао да се упореди са Ђинђићем. Видите ли сличности?

- Жалосно је и невероватно просто да од свих политичара данас на сцени једини је Вучић, са којим ја никада у животу нисам разговарао, видео сам га једном на Крсмановачи како игра кошарку својевремено док је био члан Српске радикалне странке. Заједно са Шешељем је долазио овде. То је било крајем деведесетих година. Поредити Ђинђића и Вучића са моје стране би било неумесно из простог разлога што ја Вучића лично не познајем. Оно што из његових говора могу да видим је да је он негде укапирао да та матрица интелектуална може да прође не код Срба него код Европе. Он је, оно што сам ја успео да приметим, врло лукаво преузео Ђинђићеву реторику која је пријемчива Западу. Дакле, пре свега за Немце, мање за Енглезе, итд. Наравно, често цитира Вебера који је негде и Ђинђићу био тачка неког филозофског ослонца. Не треба заборавити да је Вучић врло писмен, образован, паметан човек. То ниједног момента није спорно. Е, сад, ја његове карактеролошке црте не познајем, али могу да наслутим по говору тела какав је. По говору тела могу да наслутим да човек има проблем сам са собом. Мислим да не живи у складу са самим собом. Често уме да ескалира што Зоран Ђинђић себи није дозвољавао. Бар у јавности не. За разлику од Вучића ја сам са Ђинђићем много сати проводио што у Београду, што у Шапцу.

Има ли сличности са владајућим странкама некада и сада, сем да су све за Европску унију?

- Велике су разлике, пре свега. СНС је инстант партија која је, направљена онако како је направљена. Сад да се не бавимо тим неким историјским чињеницама. СНС је партија која нема идеологију. Шта је идеологија СНС? Ја разумем да Српска радикална странка има идеологију такву какву има, идеологију деснице. Она једноставно пледира ка таквој политици која се зове великосрпска, национална политика која и даље жели Карлобаг, Карловац, Вировитицу и Огулин. Једна странка која је врло прецизно политички профилисана. То су партије које су имале идеологију. Дакле, Демократска странка, она која је била на власти она је имала своју тачну, прецизну идеологију која је наслеђена још од времена Грола и од оних свих старих демократа који су профилисали демократску странку. Не треба заборавити господина Мићуновића, ни Ђинђића, итд. То су биле партије левог центра. Јака социјална политика са врло прецизним демократским предзнаком. Наравно да те партије неке своје политичке платформе мењају током свог деловања. Демократска странка је кренула у једну, желела је да, то је пре свега била идеја Душана Петровића, па се плашим да је, рецимо можда, Душан Петровић, између осталог и због тога био неомиљен у Београду. Дакле, кренула је у једну суштинску жељу за децентрализацијом Србије. Ово што данас имамо на сцени политичкој, је да нико није за суштинску децентрализацију. Ни СНС која је класична аутократска партија са јаким вођом. Ни ДС који се трансформисао истеривањем тих чланова који су водили ту партију је показала да није за децентрализацију. И то је Шабац негде препознао да Београд жели све да задржи у кругу двојке. Е, ту је негде сличност данас између Демократске странке и тих неких странака које имају свој централе у Београду и СНС. Дакле, не желе да размишљају нити да виде шта се дешава у Србији. Шапчани су то негде препознали, па су се од тога дистанцирали у том неком смислу. Ево, имате сад за пример Фонд за аграрна плаћања. На силу је измештен из Шапца и онда се десила велика катастрофа, велика штетна за државу. Један страшан колапс. Економски колапс изражен у еврима који би много значили за пољопривреднике и то само зато што је господар Вучић хтео да се тамо запошљавају људи, да све буде под контролом Београда. Ипак, немојте заборавити да скоро три милиона људи живи у Београду. Њима је свима у интересу, преко медијских халабука, да све остане тамо у Београду, да сав колач остане у Београду, да се тако изразим. Управо због те централизације Србије имамо проблем са Србијом. Први се Чанак побунио својевремено. Не треба заборавити да ова Србија ако не уради суштинску децентрализацију она нема перспективе никакве у наредних двадесет, тридесет година.

Може ли новинар у Србији бити независан када и на конференцијама за новинаре, фабрике обуће деле ваучере?

- Одговорно тврдим да сваки човек, не само новинаре, може да буде независан. Може да буде независан правник, може да буде независан лекар, може да буде професор независан, ако је он слободан у глави. Не постоји тај човек, опет ни новинар, правник, лекар, ако има иоле мало путера, нема независности. Дакле, поткупљен професор, нема независности. Поткупљен лекар, нема независности. Поткупљен новинар, нема независности. Дакле, немамо ми ту проблем. Сад се професија не брани тиме што се напада на начин тако што се генерализују ствари. Ја вама одговорно тврдим да у Србији итекако може неко да буде независан. Човек само може да нема могућности да пласира ту своју независност. Дакле, нема медија где ће да искаже неке своје ставове као независан новинар. То је само битно. Наводим вам пример: Оља Бећковић. Она када је своју независност успела да докаже и одбрани њу су тог момента отерали чак и са тзв. независне телевизије која то одавно више није, телевизија Б92. Али она је и даље остала независна и сада своје независне колумне износи у НИН-у. И то су ствари за поштовање. Она је показала да се може бити независан новинар. Наравно, то су радили и многи други људи. Антонела Риха је независан новинар. Њу није могао нико да купи за шаку пиринча, за шаку долара, за шаку евра, итд. Она ради то што сад ради и даље је у новинарству. Па, Боже мој, не гледа је десет милиона људи али је гледа можда три стотине хиљада гледалаца. Али је остала независна и ником не полаже рачуне сем самој себи и својој савести. Ја сам направио новине са својим пријатељима, пре свега са Иваном Ковачевићем, са Цоком Драганом Ераковићем, да би остали независни, да би износили своје ставове. И немам проблем да било ко изнесе свој став. Ја се противим било каквој цензури. Ја сам поновио то хиљаду пута, док год сам ја главни и одговорни уредник неће бити цензуре. Али исто тако, не дозвољавам да било ко мени забрани да изнесем свој став где се још оградим и кажем: то је мој лични став. То нема везе са новинама. Ви у личном ставу код мене , рецимо, имате нешто против премијера, а онда рецимо на петој страни имате да је министар тај и тај из републичке владе посетио Шабац или Мачву, итд. Имате саопштење. Оно што је јако битно имате саопштење СНС где је рецимо најстрашније нападају Душана Петровића па су мислили да ли ћу ја то да пустим у новинама. Ја сам то пустио. А онда кажу: „Ханибал је Душанов човек“. А овде ми немамо основне елементе пристојности. Имамо пример брата. Направи се читава фрка око Андреја Вучића а онда Вучић каже: „Шта, па он је мој брат“. Ево ми у Шапцу знамо поуздано шта његов брат ради код нас у граду. Ако је твој брат, немој да иде тајно да се састаје, рецимо на Баир или да се организују састанци да би се рушила власт у Шапцу. Немој да иде у Мајур да се договара како да се сруши власт у Шапцу, немој, иако ти је брат. Немој то тајно да ради. Немој господине премијеру да лажеш да се твој брат не бави политиком. Дакле, то су те ствари које ја говорим јавно. Ја немам ту проблем никакав. Ако кажу да лажем, изађите и докажите да лажем. Ја опет кажем, ако нисам рекао истину ја сам спреман истог момента да поднесем оставку на све функције које обављам у свом предузећу као главни и одговорни уредник. Исто тако кажем: „ Ма пристајем да се више никада не бавим новинарством“. Дакле, какав ту проблем ја имам?

Да ли је Ханибал Душанов човек?

- О Душану Петровићу могу да кажем само једну ствар. Нити сам ја Душанов човек нити је Душан мој човек. Или у истој мери колико сам ја Душанов и Душан је мој. Не треба заборавити да, пре свега, ја крајње приватно знам Душана Петровића, знамо се много, много година. Изнећу само један податак, много пре политике, оно што је јако битно само буквално, наше супруге су родиле децу док смо живели у истом улазу. Дакле, не мислим на Шабачку болницу него у истој згради. Ја његов адвокат нисам нити ми пада на памет да то будем. Нити да га браним. Дакле, та спочитавања да мене он назове телефоном и да ми нареди нешто, ма то су приче за малу децу. Прво, много смо матори људи и много се добро знамо да би један другоме то дозволили. Немам никакав проблем, а верујем ни он. Али нико сем мене не може да уређује „Подринске новине“. Може да ми сугерише само Иван Ковачевић. То је једини човек коме ја дозвољавам сугестије и то како ће новине изгледати. Све остало не бих волео да коментаришем јер би прешло границу доброг укуса.

Споменули сте да ће Подринске следеће године напунити 10 година?

- Ми смо почели 2007. године. Улазимо у десету годину постојања. То је десет паклених и бурих година. Прошли смо Сциле и Харибде. Оно што је битно, успели смо да се етаблирамо, успели смо да се изборио за своје читаоце и успели смо да будемо важан фактор у јавности. И као коректив јавности смо успели да се изборимо за своју позицију у овом региону. И ви сами знате из „Гласа Подриња “. Наравно, ја у свим приликама, заиста, истичем сви смо ми потекли из „Гласа Подриња“. Сви ми, пре свега, волимо и поштујемо „Глас Подриња“. То је стварно дуга традиција и са великим поштовањем ми причамо о томе. И Иван Ковачевић је почео у „Гласу Подриња“, и Цока Ераковић је почео у „Гласу Подриња“, па и ја сам почео у „Гласу Пориња“. Дакле, сви смо ми деца „Гласа Подриња“. Али једнога момента, деведесетих година, наши су се путеви разишли. Оних година када је овде овладала црвено-црна рука. Када се ми нисмо слагали са тиме само због једне ствари јер су нам забрањивали да износимо своја мишљења и ставове. Нисмо трпели цензоре. И ми смо се тада зарекли да ћемо једнога дана имати новине где нико неће моћи да нам цензурише текстове.

Како коментаришете време кад сте основани и ово данас? Разлика између тог времена и данашњег?

- Оно што могу одговорно да кажем да се никада не бих упуштао у отварање, покретање неког медија. Сетите се, не тако давно покренули смо радио Шамар. Иван Ковачевић је имао богато искуство са „Заслоном“ и „Шабачком ревијом“, он би тек могао да исприча много тога. Али никада више не бих могао, ни имао снаге да пређем тај пут од почетка , пут који могу да „спакујем“ у ових десет година. То би ми било јако тешко. Али опет никад не реци никад, јер у овој земљи је све могуће. Можда вас неко преко ноћи, ко зна, ухапси. Ко зна шта све носи дан, шта све ноћ. Али ако будемо изиритирани, испровоцирани, ако будемо, не дај Боже, једног дана морали из почетка, па наравно да хоћемо. Борба ће бити непрестана и дуготрајна. Сви знају како је тешко имати један медиј. То су стварно, свакодневне борбе, понављам. Ево и данас трају притисци, наравно, мислим на још један притисак из Београда. Мислим на контроле Пореских органа. Толико о демократији, толико о децентрализацији, толико о добрим намерама према медијима. Они пошто-пото желе да угасе медије у Шапцу, „Глас Подриња“, „Подринске“, РТВ Шабац. Не знам какава је ситуација са ТВ АС-ом, али оно што раде, врло перфидно раде. Шаљу Пореску контролу. Код нас је била контрола пре месец дана. Тражили су сваки папирић уназад ко зна колико. Нису наравно ништа спорно нашли, ми смо скромни и имамо сву потребну и уредну документацију и немамо никакав проблем у вези контроле Пореске управе али... Контрола је била месец дана. Кажу људи да никада већа контрола, а мањи плен. Они су дошли код нас у „Подринске“ да нешто нађу. Мислили су да „перемо“ новац. Ко зна шта су мислили, а онда су схватили да од тога нема ништа. И њима је било непријатно, а и сам инспектор је рекао да је он дошао по налогу и притиску да нас контролише.

Како коментаришете потписивање Уговора са компанијом „Јазаки“ ?

- „Јазаки“је показатељ како треба једна локална самоуправа да функционише. „Јазаки“ је сам донео одлуку, поред инсистирања свих најмоћнијих људи у држави да се иде у Крушевац. Он је, наравно, сплетом срећних околности, видео где се Шабац налази. Видео је климу у Шапцу, видео је политичку климу у Шапцу. Људи су препознали шта значи та индустријска зона, геостратешки положај. Сви у СНС-у су молили Бога да тај посао пропадне. Премијер Вучић први је побегао у Ниш када је „Јазаки“ дошао да потпише уговор. Нико није био ту. Када су схватили да је то велики политички пораз за СНС тада су почели овдашњи локални СНС челници да лажу како је то премијер донео, и то пред великим аудиторијумом. Замислите, локални СНС-овци пријављују како „Јазаки“ нема уредну дозволу за изградњу фабрике, како радници немају шлемове, раде у недељу увече, итд. Подметања су била страшна. Са друге стране то је само доказ лицемерја политичког и огромне потребе републичке владе и људи који овде желе да дођу на власт, овдашње опозиције СНС, да се Шапцу коначно деси неко зло и политичка апокалипса, да ће они моћи на крилима једног таквог суноврата да дођу на власт и да буду тзв. велики спасиоци. То је велика опасност и то су грађани Шапца препознали.

Ко је Ханибал Ковач данас?

- Ханибал Ковач ко је данас? Па то је човек који једноставно живи како он хоће. Живим сам, слободно, неспутано. За то сам се борио, платио сам много. Значи кроз живот знам само за зној и сузе. То је живот рок`ен`рола. Живот рок`ен`рола је зној, крв и сузе. Ја сам човек који са свим својим манама и свим својим врлинама мирно хода улицом. Свестан сам где сам у животу погрешио, свестан сам где сам урадио велике ствари, свестан сам, али једноставно немам потребу да било коме полажем рачуне. Неке приватне рачуне вероватно, као и сви ми, морамо својој деци да положимо. То је тачно. Али за остало и остале, заиста немам никакав проблем. Да причам о себи шта, како и зашто то би била потпуно дуга прича, а мислим да сада она и није толико битна.

Ваша предвиђања за Шабац у наредне три године?

- Ја сам заиста сигуран да, сада бих замолио да ме у потпуности цитирате. Дакле, ако се неколико смрадова продало још увек треба наћи пет смрадова, што је много, да СНС завлада на шабачкој политичкој сцени. Нема више толико смрадова и не толико, не пет, односно, четири или пет, колико им треба да „намакну“ већину у Скупштини. И они су то схватили. Дакле, пет смрадова нема. Али, наравно, свугде се нађе неки смрад и он мало може да уплаши већину. Али не треба обраћати пажњу. Генерално не требају грађани који су гласали тако како су гласали да брину јер нема баш толико смрадова, тако много који ће да продају веру за вечеру.