ГОСТ НАШЕ РЕДАКЦИЈЕ ГОЛМАН КАДЕТА ПАРТИЗАНА, ШАПЧАНИН НИКОЛА СТЕПАНОВИЋ

САЊАМ ЛИГУ ШАМПИОНА И ЕТФ

Промена клубова и места боравка су константе спортске каријере. Правац и циљ се зна, а ретко је њихово остварење могуће на месту где се први пут угледа светлост дана. Некада тај пут почиње раније него што се може претпоставити. Млади Никола Степановић имао је свега 11 година када је дрес ОФК Шапца заменио опремом Чукаричког, а потом, стао је међу стативе кадетског тима Партизана

  • Број 3626 (27. апр 2017.)
  • Д. Благојевић
Почео си у ОФК “Шабац”, али већ уз књижицу за пети разред, постао си и део ФК „Чукарички“, можда и најорганизованијег клуба у земљи.
- Врхунски организован, стабилан клуб. Било је више понуда, али је баш та организованост преломила да се, заједно са родитељима, одлучим за тај клуб. Пресељај није долазио у обзир. Путовао сам на тренинге, сваког месеца по 20 пута.
Неке ствари су се промениле у Чукаричком, а у исто време уследио је позив Партизана.
- Први позив је уследио док сам још био у основној школи. У договору са родитељима одлучио сам да сачекам и прво завршим школу. Иако сам био свестан стреса раног пресељаја, живота у новом граду, послушао сам „срце“ и дечачку жељу да наступам у великом клубу. Све што сам рекао за „Чукарички“ о организованости, важи и за Партизан, ниједног тренутка нисам осетио ма какав проблем.
Осим спортског и образовни пут те води до престонице, твог новог места боравка?
- Не бих себи опростио ако бих запоставио школу и образовање. Без ње нема комплетне личности. Преселио сам се у клупски интернат, уписао Електротехничку школу у Земуну и за сада иде добро. Општи успех је одличан, а и у клубу од нас захтевају напредак, не само у фудбалу, него и у школи. Покушавам да што више градива савладам на часу како би било времена за тренинг и одмор. Велико хвала разредном старешини и професору на разумевању које показују за клупске обавезе.
Како си прихваћен у клубу по доласку из мање средине, као неко ко је, де фацто, конкуренција?
- Можда је и било сујете, али је ја нисам никада осетио. На Баново брдо сам отишао као дете, сувише мали да би неко осетио сујету, али и у Партизану сам одлично прихваћен. На позицији голмана има места само за једног, некоме сам узео позицију, али сам у одличним односима са свима у клубу, па тако и са конкурентима за место на голу. Више сам бринуо како ћу бити прихваћен у школи, као једини у одељењу ко није из Београда. Међутим, другове сам стекао већ на првом малом одмору.
Претходних година неколико младих фудбалера из Шапца потписали су стипендијске уговоре са Партизаном. Ко је тренутно са тобом од суграђана у генерацији?
- Вељко Пантић, Страхиња Павловић и Филип Аврић. Нису само из Шапца, у интернату су момци из свих крајева Србије. Таленат их је препоручио да дођу у Београд, а радом и понашањем треба оправдати поверење клуба и све уложено у наш комплетан развој. Пружени су нам сви услови, све што је неопходно, а обавеза је посвећеност и примерно понашање у сваком тренутку.
Тек си на почетку, али на које утакмице гледаш као преломне у досадашњој каријери?
- Прва које се сетим је у дресу Шапца против Лознице. Тај наступ ме је препоручио Чукаричком, а друга је на голу „Чуке“ против мог садашњег клуба. Победили смо 3:2 и тај дуел сматрам најбољим наступом до сада. Одмах после меча кренуло је интересовање Партизана. Питам се понекада шта би било да сам лошије бранио против Лознице?
Чији тренерски савети су ти највише значили?
- Сваки тренер је донео нешто ново, али једино Владана Боровића, тренера у матичном клубу сматрам за нешто више од тога. Кроз рад и разговор са њим сазревао сам и као голман и као човек. У сталном смо контакту, причамо о свему. Уз родитеље он је неко кога увек питам за савет.
Већ сада фудбал те је водио на далеке дестинације, у Емирате?
- Авион Вас одведе на други крај света, а имате осећај да сте на другој планети. Дечја машта не досеже оно што су они створили у реалности. Играли смо на терену где је играо један Манчестер Сити. То су успомене за цео живот, а још лепшим их чине резултати. Претходне године сам проглашен за најбољег голмана међународног турнира у Дубаију, а овог пролећа, иако смо имали најмлађи тим, стигли смо до финала, елиминисали Ал Аин и Валенсију. Зауставио нас је тек “Атлетик” Билбао.
Где те воде снови, које циљеве имаш у годинама које следе?
- Сањам дрес првог тима Партизана и да једног дана будем и на голу тима који наступа у Лиги шампиона. До успеха води рад, посвећеност, али и срећа. Један тренутак може срушити све и зато интензивно размишљам и о школи. Волео бих да упишем Електротенички факултет. Преда мном су преломне године, истрајаћу на оба пута, а верујем да ћу до 19. знати шта је извесније и реалније.