КРИВИНА У ОГЛЕДАЛУ

Не Вулинај

  • Број 3627 (4. мај 2017.)
Јоцу из Карађорђеве сви знају као великог модерног револуционара. Антикомуниста од главе до пете, али рекли би и човек за кога важи да је увек антипротиван. Нема демонстрација од 1991. године на којима није учествовао.
И то не учествовао, већ био у првом реду. Подметао је своја леђа да би спасио своје колеге са многих протеста и често добијао пендрек који је био намењен неком другом. Тако је било и 5. октобра 2000. године. Био је испред Скупштине и овога пута спреман да по сваку цену освоји то здање за разлику од 9. марта када је послушао Вука Драшковића и није ушао у парламент. Дан-данас се сећа како је покојни Гишка стајао на вратима и успео да издржи под налетима демонстраната. Чекао је од Вука миг, али њега није било.
Јоца је, тако, међу првима успео да уђе у Скупштину девет година касније. И само је ушао. Била је то награда за све године безуспешне борбе против режима Слободана Милошевића. Богу хвала, у овој земљи увек има против кога да се демонстрира, али мало оних за које да се гласа. И сада је неко коме је демократија на срцу, али некако му разум каже да није још време.
- Нема те нешто, Јоцо, на протестима у Београду – упита га другар из генерације Стеван.
- Добро је да тебе има, видим редован си – спремно му одговори главни лик наше приче.
Стеван одмах укапира да не треба да се зеза на овај начин са њим. На истој су страни све ове године и подједнако их нервира све ово што се догађа.
- Биће прилике, Јоцо, нисмо ми за старо гвожђе – рече друг Јоци, а овај прихвати и наручи туру пића у башти испред које су се нашли.
Запричали се, а о чему би друго него о протестима, како домаћим, тако и оним у Македонији.
- Него, виде ли ти оног Вулина? Хоће да хапси све оне који су петог октобра ушли у Скупштину, а и ми смо били тамо – напомену Стева.
Јоца не трепну, попи гутљај хладног точеног пива.
- Не Вулинај, Стеване, леба ти. Тај није способан пертле да веже сам, а камоли да се бави било каквим јавним послом. Па, наравно да хоће да хапси када је тог дана изгубио власт. Повампириле су се авети прошлости и све наричу последњих месеци – спреман попут запете пушке сипа Јоца.
- Имаш право, друже мој. Радује ме што ће једном у тој својој опијености тако да зглајзну, да ће толико да их боли да им на памет неће пасти да зезају народ на начин на који то сада раде – продужи Стеван.
Јоца му дода да не може да прежали што дан после петог октобра Србија не виде и шести, што не би лустрације, што се такви попут Вулина поново нађоше на власти кријући се иза политике некога ко је хтео да стреља 100 Муслимана за једног Србина, а сада глуми европејца, итд.
- Надам се да више никада слободу нећемо морати да бранимо на улици, Али, ако буде требало, сви Вулини овога света неће моћи да спрече народну вољу, а тада ћемо ми да активирамо наше пиштаљке – наздрави Јоца свом другу.