PIONIRSKI VICEŠAMPION EVROPE ZA GLAS PODRINjA
TO JE UGLjEŠA!
Samo u prethodna dva vikenda osvojio je srebro na Evropskom prvenstvu i kadetsku titulu u Srbiji. Medalje ne broji, ali se svakoj raduje kao prvoj. Broj jedan označava sportske uspehe, dok u đačkoj knjižici Šabačke gimnazije dominiraju petice. Na osnovnu školu uspomenu čuva „Vukova diploma“
Tih van strunjače, posvećen sportu i obrazovanju, šabački rvač Uglješa Gajić uči na svakom treningu, svakom času. Stečeno najviše voli da pokaže u borbi i pred profesorima. Srbijom odavno dominira u svom uzrastu, a pokazao je da je blizu i vrha Evrope.
Srebro sa Evropskog je najveći uspeh u dosadašnjoj karijeri?
- Svakako, ali trudim se da ne razmišljam o tome kao o nekom velikom dostignuću i vrhuncu, već medalju posmatram kao podstrek i iskustvo za dalje. Jaki rivali, dobre borbe, sve je to baza za nove uspehe i visoke ciljeve. Još važnije od ovog srebra su i pobede koje su ostvarili članovi našeg kluba, Nataša Petrović i moj sjajan drug, sparing partner Ilija Petrović. Borio se odlično protiv Mađara, poražen je tesno, a uveren sam da ima kvalitet za medalju.
Brojiš li još uvek medalje koje si donosio u Šabac?
- Iskreno, tačan broj ne znam, pre okvirni. Mnogo važnije je da se svakoj novoj radujem kao i prvoj, te je i svako takmičenje nova radost i sportski izazov za mene. Rezultat pokazuje da se trud isplatio i svako odličje nova je doza energije.
Šta te je odvelo na prvi trening rvanja i zašto baš rvanje?
- Borilačke sportove volim od malena. Brat i ja smo pasionirano pratili sve vezano za srodne sportove, a rvanje je prvi za koji sam čuo da ima u Šapcu. Otišli smo da se oprobamo i ostali. Rvanje sjedinjuje fizičku snagu, umeće, ali zahteva potpunu koncentraciju, razmišljanje u svakom trenutku. Sve što sam želeo našao sam ovde i zato sam uveren da sam napravio pravi izbor i verujem da se još mnogi mogu naći u njemu. Radimo da bismo ostvarili uspehe, znamo šta je cilj, a kada je tako, znamo i značaj treninga, te je on i navika i zadovoljstvo.
Ko je najzaslužniji za dosadašnja postignuća i postoji li strah u nekom trenutku, pred neku borbu?
- Strah nikako nije dobar, nema borca koji se uplaši i pobedi, strah je siguran put do poraza. Trener i sparing partner su me naučili svemu o rvanju, tajnama sporta, sportskim navikama. Naravno, tu su i klupske kolege, zajedno radimo i učimo jedni od drugih, od iskusnijih saznajemo nešto novo. Važan deo svakog uspeha u sportu, svakako je podrška porodice, ona je uz mene od prvog dana.
Uspehe ostvaruje i tvoj brat Momčilo. Koliko pričate o rvanju van treninga?
- Ne pričamo mnogo, ali ga često upražnjavamo.
Jednako si posvećen i školi, to pokazuju i ocene. Ima li problema u usklađivanju obaveza, šta je prioritet?
- Sada je teže nego u osnovnoj školi, ali za sada uspevam sve da postignem. Nemam dilemu da je škola primarna i važnija, no imam snage i energije da budem posvećen i obrazovanju i treninzima.
Koji je tvoj pogled na budućnost, čemu težiš?
- Mislim da sam još premlad da bih preciznije odgovorio na ovo pitanje. Ne opterećujem se još time, tek sam prva godina Šabačke gimnazije, imam još nekoliko godina da odlučim kako i gde dalje.
Srebro sa Evropskog je najveći uspeh u dosadašnjoj karijeri?
- Svakako, ali trudim se da ne razmišljam o tome kao o nekom velikom dostignuću i vrhuncu, već medalju posmatram kao podstrek i iskustvo za dalje. Jaki rivali, dobre borbe, sve je to baza za nove uspehe i visoke ciljeve. Još važnije od ovog srebra su i pobede koje su ostvarili članovi našeg kluba, Nataša Petrović i moj sjajan drug, sparing partner Ilija Petrović. Borio se odlično protiv Mađara, poražen je tesno, a uveren sam da ima kvalitet za medalju.
Brojiš li još uvek medalje koje si donosio u Šabac?
- Iskreno, tačan broj ne znam, pre okvirni. Mnogo važnije je da se svakoj novoj radujem kao i prvoj, te je i svako takmičenje nova radost i sportski izazov za mene. Rezultat pokazuje da se trud isplatio i svako odličje nova je doza energije.
Šta te je odvelo na prvi trening rvanja i zašto baš rvanje?
- Borilačke sportove volim od malena. Brat i ja smo pasionirano pratili sve vezano za srodne sportove, a rvanje je prvi za koji sam čuo da ima u Šapcu. Otišli smo da se oprobamo i ostali. Rvanje sjedinjuje fizičku snagu, umeće, ali zahteva potpunu koncentraciju, razmišljanje u svakom trenutku. Sve što sam želeo našao sam ovde i zato sam uveren da sam napravio pravi izbor i verujem da se još mnogi mogu naći u njemu. Radimo da bismo ostvarili uspehe, znamo šta je cilj, a kada je tako, znamo i značaj treninga, te je on i navika i zadovoljstvo.
Ko je najzaslužniji za dosadašnja postignuća i postoji li strah u nekom trenutku, pred neku borbu?
- Strah nikako nije dobar, nema borca koji se uplaši i pobedi, strah je siguran put do poraza. Trener i sparing partner su me naučili svemu o rvanju, tajnama sporta, sportskim navikama. Naravno, tu su i klupske kolege, zajedno radimo i učimo jedni od drugih, od iskusnijih saznajemo nešto novo. Važan deo svakog uspeha u sportu, svakako je podrška porodice, ona je uz mene od prvog dana.
Uspehe ostvaruje i tvoj brat Momčilo. Koliko pričate o rvanju van treninga?
- Ne pričamo mnogo, ali ga često upražnjavamo.
Jednako si posvećen i školi, to pokazuju i ocene. Ima li problema u usklađivanju obaveza, šta je prioritet?
- Sada je teže nego u osnovnoj školi, ali za sada uspevam sve da postignem. Nemam dilemu da je škola primarna i važnija, no imam snage i energije da budem posvećen i obrazovanju i treninzima.
Koji je tvoj pogled na budućnost, čemu težiš?
- Mislim da sam još premlad da bih preciznije odgovorio na ovo pitanje. Ne opterećujem se još time, tek sam prva godina Šabačke gimnazije, imam još nekoliko godina da odlučim kako i gde dalje.
D. Blagojević
Najnoviji broj
25. april 2024.
