Vukašin Tomić iz Ševarica o školovanju u SAD-u: U školi se ne ocenjuje samo znanje

-Najveća razlika između školovanja u Sjedinjenim Američkim Državama u odnosu na nas jeste fleksibilnost i sloboda za donošenje odluka o tome šta želimo da učimo. Tamo se ne bira smer nakon čega predmeti više ne mogu da se promene. Bio sam raučnarski smer u Gimnaziji i jedan od težih predmeta mi je bila psihologija. Sada mogu da biram šta od predmeta želim i koliko napredan nivo. Pored toga, sve se ocenjuje. Ne samo znanje, nego i naše ponašanje, vannastavne aktivnosti, sve se računa. Školu u Srbiji će završiti svako ko dolazi na časove, u SAD mora da ima izgrađenu ličnost i komunikaciju sa ljudima, navodi Vukašin Tomić, učenik Srednje škole Maumee Valley Country Day School u Toledu u Ohaju, nekadašnji đak Šabačke gimnazije.

Prve dve godine srednje škole završio je u Šapcu, treću u Americi, gde planira i nastavak školovanja. Dete iz Ševarica, sopstvenim trudom, dobrim ocenama i sportskim talentom, dobilo je stipendiju prestižne američke privatne škole. Zajedno sa još jedim dečakom iz Valjeva prvi su Srbi u toj školi, gde su okačili i srpsku zastavu.

Foto: Privatna arhiva

-Čuo sam od druga na fudbalskom treningu da ide na školovanje u SAD. Moji roditelji su pričali sa njegovim i tako smo saznali za agenciju preko koje mogu da se dobiju atletsko-akademske stipendije. Od agencije smo dobili spisak škola sa podacima kakve uslove nude i kolike stipendije daju. Zakazao sam razgovore sa školama i nakon toga za mene su bile zainteresovane tri. Odabrao sam školu u Ohaju, koja mi je najviše odgovarala finansijski, akademski i sportski, pruža mnogo mogućnosti, klima je povoljna, priča Vukašin.

Foto: Privatna arhiva, Nagrade i priznanja iz Srbije motivacija

Ocene u Gimnaziji su mu bile odlične, kao i znanje engleskog jezika. Školi je bio potreban fudbaler. Njegova komunikativnost je dodatno doprinela tome da na razgovoru pobere sve simpatije i ubrzo mu je stiglo pismo da je primljen u željenu školu.

Predrasude o Amerikancima
-Zablude su da su Amerikanci glupi, da ne vole Srbe, da su svi debeli ili da nikada nemaju vremena. Znaju gde se Srbija nalazi i to im je dovoljno, a o nama nemaju nikave predrasude. Ohajo je grad sportista, tako da nema ništa više debelih ljudi nego u Šapcu. Manje od nas rade, imaju više novca i više slobodnog vremena.

Bez problema je dobio vizu, a na put je sa, pomenutim, godinu dana starijim Valjevcem krenuo sam. Upoznali su se na aerodromu.

-Čekao nas je prevoz iz škole. Držali su papire sa našim imenima, baš kao u filmovima. Došao je i jedan mlađi učenik, Kinez, koji obožava Đokovića i želeo je da upozna Srbe.

Tamo je smešten u internat, koji je zapravo jedna velika kuća u kojoj stanuje 30-ak učenika i ljudi koji su zaduženi da paze na njih. Mora da se javi svaki put kada izlazi, a roditelji u Srbiji su obavešteni o svemu.

-Jednom mi nisu dozvolili da odem u teretanu koja je u okviru škole, jer je bilo kasno, pa sam se iskrao. Posle su razgovarali sa mnom o tome i kako nisam otišao i napravio neku glupost, omogućili su mi dodatne termine za teretanu. Ukoliko želim da odem negde sa društvom moram prvo da dobijem odobrenje roditelja.

Foto: Privatna arhiva, Vukašin sa kolegama iz Sad-a

Vukašina su već na početku svi dobro prihvatili. Kada su ga upoznali potrudili su se i da mu što više pomognu i olakšaju život daleko od kuće. Proglašen ja za najboljeg fudbalera u distriktu, a školske klupe deli sa decom izuzetno uspešnih Amerikanaca i doseljenika, uglavnom Kineza. Iz njegove škole sto odsto učenika odlazi na koledže.

-Ohajo je zemlja sporta. Mnogo im je bitan sport, ali njim ne može da se bavi neko ko je loš đak. Podstiču decu da treniraju zbog toga što se tako razvijaju kao ličnosti, a i mnogo znači prilikom upisa na fakultet. Fudbal i košarka su glavni muški sportovi u školi. Otac jednog mog druga me je pitao da li želim da igram klupski fudbal i rekao sam da želim, ali to košta nekoliko hiljada dolara na godišnjem nivou, što mi je nedostižno. Kasnije su me pozvali i rekli da ću igrati i da je sve sređeno. Sada sam u prvom timu. Ni sada ne znam ko je to platio, ali na sve utakmice su se roditelji druge dece organizovali da me voze, čak su mi i plaćali hotele, a kod nekih sam i spavao.
Priče da su Amerikanci negostoljubivi su najdalje moguće od istine, kaže Vukašin.

Mlađem bratu otvorena vrata
Vukašinov mlađi brat Jakov takođe je zainteresovan za školovanje u SAD. Samim tim što je Vukašin na svoje domaćine ostavio dobar utisak Jakovu su mnoga vrata otvorena. Čak su dobili i ponudu jednog od menadžera škole da bi mogao da živi kod njega u kući, sa njegovom decom, ukoliko odluči da upiše istu srednju školu.
-Talentovan je za košarku, dobar je đak i odlično govori engleski. Pored toga, sada tamo ima i mene, što mnogo znači. Ja nisam imao nikoga, ali su svi znali da cene što sam, zbog boljeg obrazovanja, prešao put od 5.000 milja, iz jednog sela u Srbiji, kao dete ljudi koji su obični radnici, a pored toga se bave i poljoprivredom, kaže Vukašin.

Mnoge SAD asociraju i na nezdravu ishranu, međutim, Vukašin ističe da u obilju izbora svako može da se opredeli za ono što mu odgovara. Tamo hranu sprema sam, a škola mu, u okviru stipendije, obezbeđuje sve što želi.

-Ko želi može da jede nezdravu, prerađenu hranu sa mnogo soje. Otišao sam nekoliko puta u fast fudove, ali mi se nije svidela hrana. Možemo da jedemo u školi, gde su spremali i jastoge, a imao sam priliku da probam i kavijar. Uglavnom spremam sam. Napravim listu šta želim i to dobijem, nabavili su mi čak i „Podravkinu“ vegetu, kaže Vukašin.

Foto: Privatna arhiva

Srpski jezik
Kako im je bilo teško da izgovore ime Vukašin, od školskih drugova je dobio nadimak Kaši. On je njih naučio neke osnovne stvari iz našeg jezika. Tako je jednog dana čuo da se svađaju i vređaju isključivo na srpskom.

Još jedna od stvari koja se kod nas potcenjuje je društveno korisni rad. Dok je kod nas obavljanje određenih radova u školi vid kazne, u SAD se podrazumeva i čas spada u obavezne školske aktivnosti.

-Kod mene u školi je obavezno da se tokom školovanja odradi 40 sati društveno korisnog rada. Odabrao sam da nakon škole provodim vreme sa decom sa smetnjama u razvoju, igram fudbal sa njima. Pored toga, čistio sam lišće u školi, pomagao domaru. Smisao društveno koristnog rada je u tome da vratiš društvu ono što je uložilo u tebe i da shvatiš vrednost toga,objašnjava Vukašin.

Nakon 10 meseci prvi put je došao kući. Nedostaje mu porodica i društvo, ali ističe prednost savremenih tehnologija zahvaljujući kojima svaki dan mogu da se čuju i vide.

Foto: Privatna arhiva

Želja mu je i da po završetku srednje škole ostane u SAD na koledžu i to po mogućnosti MIT, koji smatra najboljim na svetu. Takođe, planira da podigne studentski kredit koji je tamo jako povoljan, kako bi mogao potpuno sam da se izdržava. Po završetku koledža može sebe da zamisli i negde u Evropi, jer planira da radi kao programer, što može na bilo kom mestu na svetu.

Ne zaboravlja ni svoju Šabačku gimaziju i ističe da posebnu zahvalnost duguje direktorki Marijani Isaković i razrednoj Lidiji Perišić.