Milica Anđelić, master slikar restaurator: Kad nešto zaista želiš, uvek postoji način da to ostvariš

Odabrala je nesvakidašnje zanimanje. Mogla je da „igra na sigurno“, ali se usudila da sluša svoj unutrašnji glas, neguje talenat i uz mnogo rada stigne do jednog od ciljeva, znajući da ne postoji jedan konačan i da pred sebe uvek treba postavljati nove. Jer, to je ono što „boji“ život. Master slikar restaurator Milica Anđelić iz Šapca priznaje da ljudi uvek iskazuju poštovanje i njen poziv doživljavaju kao human.

U Centru za konzervaciju i restauraciju u Beogradu angažovana je na zaštiti, očuvanju i promociji kulturnih dobara. Među zidinama mnogih građevina i svetilišta u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji, vraćala je stari sjaj brojnim umetninama. Odgovornost, počastvovanost i privilegiju osećala je dok je godinama sticano znanje uz stručno vođenje primenjivala u praksi. Uloga rukovodioca radova dodeljena joj je u okviru projekta povodom 150 godina od osnivanja Crkve pokrova presvete Bogorodice u Loznici. Krajem prošle godine priređena je izložba „Svetlost ikonostosa“, s blagoslovom episkopa šabačkog Jeroteja.

Rukovodilac radova u Loznici
-To je radio Centar za konzervaciju i restauraciju u konzorcijumu sa firmom KOTO. Bila sam rukovodilac radova. U prvoj fazi je rađena restauracija duboreznih elemenata od drveta, konstrukcije ikonostasa, a u drugoj fazi slikarstvo, ikone. Velika odgovornost, naporan rad, ali smo uspešno sve priveli kraju- kaže Milica.

Foto: Privatna arhiva

Mnogo radova prošlo je kroz njene ruke u proteklim godinama. Sve je počelo još od malena, kada je sama prepoznala svoj talenat i sledila ga, uz veliku podršku porodice. Po završetku tadašnje Škole za umetničke zanate, smer konzervator kulturnih dobara- preparator, 2005. godine upisuje Fakultet primenjenih umetnosti. Istovremeno je primljena i na Pravni fakultet, gde aplicira jer je i mama pravnik, ali nije imala dilemu šta će na kraju da odabere.

-Pohađali smo studije po starom programu i prve tri godine više smo bili skoncentrisani na slikanje, da se savlada ta tehnika. Postoji faza u restauraciji kada je potrebna obnova, da se rekonstruiše bojeni sloj, tako da nam je to znanje bilo neophodno. Od treće godine smo se više bavili restauracijom slike, pod čime se podrazumevala restauracija štafelajnog slikarstva- priča.

Preko profesora već tokom fakulteta su se uključili u restauraciju Studenice.

Restauracija u Studenici
-Prve dve godine (2008- 2009), radila sam na restauraciji kamena, mermerne fasade i kamene plastike u manastiru Studenica. Radili smo uglavnom preko leta, a pozvano je nas četvoro studenata koje su ocenili kao vredne i marljive. To je bio veliki izazov i imala sam osećaj privilegovanosti, bila sam počastvovana. Sa 22 godine, moj prvi susret sa nečim što je toliko značajno- Studenica je pod zaštitom UNESCO-a, 12- 13 vek. Projekat je vodio Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, a bile su tu i starije kolege. Mnogo smo naučili tokom školovanja, u pogledu etike, pristupa, ali drugačije je kad se nađeš s tako nečim licem u lice i treba to da takneš, primeniš u praksi. To iskustvo je uticalo na moje formiranje kao budućeg konzervatora restauratora, u smislu funkcionisanja u kolektivu, odnosa prema poslu, delu na kome radim- objašnjava, dodajući da je do 2019. bila uključena u taj projekat.
Pripravnički staž 2011. u Narodnom muzeju u Beogradu, na Odseku za restauraciju slike, opisuje kao posebno iskustvo, jer se razlikovalo od svih prethodnih.

-Do tada sam imala priliku da radim na freskama, tu sam došla u kontakt sa slikama. Kad sam ušla u atelje, prvo što sam videla na stolu svog mentora, slika koja se radila, bila je Nadežde Petrović i apsolutno isti, „preslikani osećaj“ sam imala. Sećam se da u prvom trenutku nisam smela da je taknem, to je bio neki portret žene u zelenom. Kasnije smo, u saradnji, naravno, radili na tome. Strah je poželjan, ali ne ako je preteran, moraš biti obazriv kad radiš. Kroz atelje su „prolazile“ Katarina Ivanović, Nadežda Petrović, Kosta Miličević, srednjovekovne ikone... Vršene su fizičko- hemijske analize, rađena restauracija ili preventivna zaštita- seća se.

Upornost, samo upornost i ljubav prema poslu je u suštini bitna za svaku profesiju. Ako nešto voliš, trudiš se i radiš, jednostavno mora doći do nekog rezultata. Nisam odustajala, mene je to interesovalo, na prvom mestu zato što volim to što radim. To je glavni preduslov, shvatiti šta želiš. Ulaganje u sebe se pre ili kasnije isplati

Kupanje sa zmijama
Do 2014. je bila u Narodnom muzeju, gde je stekla uslov, a potom i položila državni ispit iz oblasti zaštite kulturnih dobara u muzejskoj delatnosti. Posle toga je ponovo radila u Studenici, u međuvremenu i na Ohridu na restauraciji živopisa u Crkvi Bogorodice Zahumske i u Crkvi Svetog Đorđa u Strugi, takođe u Makedoniji.

-To je bilo baš interesantno, posebno što se tiče Bogorodice Zahumske, pošto je ona na malo udaljenijem mestu od Ohrida. Mnogo je lepo slikarstvo, fenomenalna mala crkva. Bila je godinama zapuštena, međutim, nekoliko godina pre toga pokrenuta je akcija da se oživi, uredi prostor okolo, restauriraju freske i to je rađeno preko Ohridskog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Izuzetno lepo iskustvo, radili smo preko leta. To mesto se zove Trpejca, morali smo čamcem da idemo, pošto je bilo malo nepristupačno, bio je veliki broj zmija u vodi. Kada smo imali neke pauze, kupali smo se na plaži udaljenoj od crkve i to je bilo kupanje sa zmijama- prepričava Milica avanturu koju u ovim godinama ipak ne bi ponovila.

Foto: Privatna arhiva

Viminacijum je bio veliko i zanimljivo iskustvo zato što su radili na fragmentima fresaka iz drugog- trećeg veka naše ere. Tamo je bila dve sezone po dva meseca.

Viminacijum
-Ne ukazuje se baš često prilika da se susretnem sa nečim što je toliko staro, a pritom su te freske bile polomljene na sitne delove koje smo morali da sklapamo kao slagalicu. To je bilo i interesantno i poučno, da ni od čega stvoriš nešto- gomila ulomaka tih fresaka, treba da nađeš i svaki deo uklopiš u celinu da bi se dobio prvobitni izgled. Nije bilo lako, potpuno drugačija tehnologija rada od klasične restauracije. Viminacijum jeste bio rimski vojni logor i grad, nastao u prvom, trajao do početka sedmog veka, jedan od najznačajnijih legijskih logora na Dunavu. Bez obzira na to što je to bilo vojno utvrđenje, Rimljani su ukrašavali svoje domove, oslikavali zidove. Malo toga je očuvano iznad zemlje, uglavnom na osnovu iskopina mogu da utvrde kako je izgledao taj grad- objašnjava.

Foto: Privatna arhiva

U kapeli Svetog Andreja Prvozvanog na Belom dvoru su radili restauraciju ikonostasa preko Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, do 2014- 2015. Godine 2020- 2021 radila je i na Mamuli u Crnoj Gori, ostrvcetu na ulazu u Bokokotorski zaliv, između Luštice i Prevlake. Podignuta kao tvrđava, sredinom 19. veka austrougarski general Lazar Mamula je izgradio,tokom oba svetska rata služila je kao zatvor ili kao logor. U nekoliko soba bilo je sačuvano zidno slikarstvo iz više slojeva, a zadatak je bio da sačuvaju svaki sloj koliko je moguće. Radila je i na restauraciji mermernog stepeništa. Tvrđava u Baču- restauracija kamenih prozora, a tvrđava u Kladovu- ulazne kapije od kamena, restauracija bifora i kivota Stefana Uroša Prvog u Sopoćanima... Bavi se i slikarstvom, radi ikone. Mnogo toga postignutog ohrabrenje je za mlade umetnike.

-Bilo je jako naporno. Upornost, samo upornost i ljubav prema poslu je u suštini bitna za svaku profesiju. Ako nešto voliš, trudiš se i radiš, jednostavno mora doći do nekog rezultata. Nisam odustajala, mene je to interesovalo, na prvom mestu zato što volim to što radim. To je glavni preduslov, shvatiti šta želiš. Ulaganje u sebe se pre ili kasnije isplati. Koliko god da mi je nešto delovalo beznadežno, da je izgubljeno vreme, na kraju svega, čini mi se da je sve imalo svoje zašto. Ne treba odustajati ako shvatiš da to želiš, postoji način da se dođe do toga, ali rad je, uz talenat i upornost, na prvom mestu- zaključuje Milica.