Живим своју уметност

Најгенијалнији умови уметничке историје света издвајали су се од осталих тек када су досегли ниво где се стваралаштво и стварање изједначи са животом. Без радног времена, без заклона у “ходницима” инспирације, без оправдања у препрекама које би другима промениле свест. Физичка дистанца нигде као у уметности није тако безначајна. Дело се рађа када палета, четкица, штафелај и платно нису ни на видику.

Уметник ствара како би исказао себе ма како другима изгледало оно у шта се исказ претворио. У уметности Дејана Уларџића нема места за прилагођавање просечности, за праћење трендова времена, већ само за скривено у одајама душе.

Сматрате ли да је већини став јавности како је уметност на маргини исправан?

-Уколико посматрамо Србију сви брину како да саставе крај а крајем. Ситуација је очајна у претходних колико деценија и коме је ту до уметности Мали број људи који би да се упусте у ту причу су „збрисани“. Добро знамо да је средњи сталеж покретач у сваком друштву, а код нас је он нестао деведесетих година и све што имамо су покушаји да се он врати. Уметност не може да направи промене на глобалном нивоу. У најбољем случају може да наведе на размишљање и да се играш док посматраш, читаш и слушаш. Изазивање осећаја је врхунац, промена је ван њене моћи. Обично се „закачи“ на промену која је започела, те делује као окидач. Овде је уметност била на маргинама, а сада је и са њих скрајнута. То није утисак, довољно је погледати издвајања Министарства која су минимална, а и таква су неодговарајуће расподељена. У Србији да би се бавио уметношћу мораш бити “откачен”, прецизније, позитивно луд.

Како млад појединац да се снађе у “вртлогу” уметности, остане свој и живи као уметник?

-Данашњи клинци гледају само лепшу страну, али треба погледати и “тамну страну Месеца”, која је много израженија. Свако може да покуша да слаже себе, свесно или не, али у једном тренутку се суочиш са одразом у огледалу и видиш реалну ситуацију. Уметност је веома компликована ствар којом се човек може бавити на три начина. Први је уметност ради уметности, а тада је потребно да си финансијски обезбеђен. Друга могућност је уметност искључиво због новца, како се популарније каже “комерцијала”, а трећа опција је да живиш своју уметност. Ово је најтежа солуција која искључује друге изворе прихода. Овде је то помало немогућа мисија. Некад и успе, али мораш много да жртвујеш и живот томе подредиш, од почетка до краја. Жртвујеш забаву вршњака, свесно пропушташ много тога што се подразумева у неким годинама. Срце те вуче да идеш, али останеш у атељеу и радиш. Стални сапутник само је неизвесност, не знаш да ли ће то наићи на ођек, да ли ћеш на крају своје личне приче видети као нешто што је успело или не. Када дођеш до тог тренутка и сагледаш, већ је касно за промену професије. Живот постаје коцка. Свој позив треба да осетиш. Особа треба да зна да ли то носи у себи или не, да ли је спремна да се жртвује. У крајњем случају није сам(а) у животу, питање је и да ли ће друга страна моћи и желети то све да прати. Далеко је од слатког. Висока је цена. Можда је потребније да будеш већи трговац него уметник.

Пристаје ли знак једнакости између речи сликар, уметник и куда води трагање за инспирацијом?

-У нашем друштву је направљен знак једнакости између термина сликар и уметник, а то су две дијаметрално супростављена појма. Инспирација је девалвирана као појам, не само због неадекватне употребе, већ и зато што се претворио у оправдање за лењост. Потребно је да сваки дан идеш у атеље и радиш. Нема изговора да ти се не ради, јер чекаш инспирацију. Уметници на тржиште избацују своја осећања и продају их кроз музику, реч, слику. Гордост је чудо и грех, а многи то са неком индигнацијом гледају, јер ми смо као узвишени. Не схватамо колико смо мали, ситни, колико смо у пролазу, те немамо право да будемо горди, но велика већина то не признаје. Потребно је да будеш искрен према себи и не будеш отрован. Уколико је средина према теби негативно настројена у било ком контексту, небитно да ли су одређене структуре или појединци, тада не смеш да дозволиш да тобом влада мржња и злоба, то је пут за пропаст. Отроваћеш се, а шта ћеш она избацити из себе - само отров. Да ли ћеш успети нешто да створиш? Можда, али и ако успеш гарантујем да то неће бити квалитет. Зависи и од одрастања, начина васпитања. Ако си одрастао у средини где су се трудили да ти усаде погубност мржње и зависти, остварена је једна предиспозиција уметности. Не смеш да будеш негативан, не само због других, већ пре свега због себе.

Како настаје слика?

-Када зарониш у себе, јер слика не настаје када кренеш четком ка платну. Слика је почела и завршила се у стомаку. Када идеш у (не)свесне нивое, осетиш страх од понирања, идеш још дубље, стопираш или наставиш. То су необјашњиви моменти и приче које свако од нас има. Неко је покушао, неко не. Све зависи колико се ко бави собом. Твоја лична хемија и размишљања. Сваки пут из себе изнесеш парченце нечега и онда се трудиш да презентујеш другима, како би видели то што је у теби. Тако настаје слика. Ако успеш, то је уметност, то није сликарство.

Неко Вашу уметност карактерише као мрачну?

-Навикао сам на различите коментаре и свако има право на став. У овом послу сам преко 40 година, радим ствари које су за веома узак круг људи и које нису конкурентне. Неко сматра да је моје стваралаштво често “морбидно” и то су лицемерни људи који не размишљају својом главом. Такве оцене ме не дотичу. Компромисе никада нисам правио. Људима или свиђа или не, средине нема. Увек желим да наведем посматрача да заузме свој ствав, ма какв да је, бољи је од равнодушности, она је најгора. Неки су уз моје слике плакали, други су били љути, а то су све емоције и највећа похвала је када из човека извучеш емоције, то је врхунац. Питање је да ли људи желе да размишљају. Слику не можеш да попијеш у даху, данас видиш једно, сутра друго. Зависи од расположења посматрача. Као игра асоцијација. Ево ја се, Богу хвала, играм и у овим годинама, имам тај осећај задовољства док сликам, играм се, али треба то да чини и друга страна. Хоће ли отићи у другу, вишу сферу, то је посебно питање.

После 18 година поново сте излагали у родном граду? Поставка “Ретроспектива” красила је изложбени простор Народног музеја од 19. до 29. септембра.

-Лепо звучи ретроспектива, али када погледам године као да ми је још 25. Веома је битно у животу, ма чиме се човек бавио да сачува део детета у себи, јер ако то успе знаће да се радује малим стварима сутра, што је много важно у процесу старења. Свима нам је потребан Петар Пан у нама који ће нас подсетити на неке вредне ствари. Тренутно сам у зони комфора, ситна задовољства која пружа минули рад. Волим да седим и посматрам људе како пролазе. Често приметим да не нема никог познатог. Ситуација у друштву одразила се на свакодневицу. Сви су се затворили у своје мале ушушкане и заштићене светове. Живе своје страхове. Покушавам да (о)живим своје снове, колико год још могу. Ретроспектива и монографија су биле мој сан. Сматрао сам да треба да их досањам, посебно, јер је то тешко остварити у данашње време, уколико немаш спонзора и ниси политички обојен.

Недавно је јавности представљена Ваша монографија “Вера”.

-Изложба и монографија су део рада са сином. За реализацију било је потребно више од две године. Урадио сам оно што сам желео, срце ми је пуно. Изложба у Музеју је из сентименталних разлога. Сину (Вуку) сам дао потпуну слободу када је монографија у питању. Правило је било да нема правила и да се игра. Монографију сам видео тек када је била спремна за штампу. Веровао сам у Вука од почетка, а и наслов “Вера” је његова идеја. У том називу сублимиране су три премисе. Верујем у православље, верујем у оно што радим у своју уметност, а Вера је и име моје мајке којој сам, на специфичан начин, посветио ову монографију. Иако је посвета унутар књиге Вуку, сину. Урађене су мале серије и свака од њих има оригинал цртеж урађен комбинованом техником од оловке до уља. Калиграфски исписан назив серије и број руком на самом цртежу.