16. јануар 2023.16. јан 2023.
Александар Глигорић и директор Металопластике Славиша Стојиновић поводом три деценије Глигорића у клубу (фото: РК Металопластика Еликсир)
Александар Глигорић, администартивац у РК „Металопластика“
Три деценије плавог срца
Дошао на позив Аце Трифуновића. Рад у складу са једним принципом. Клуб био уз њега када је било најтеже. У сећању једно славље и једно
разочарење
разочарење
Спортски колектив је велики, сложен механизам где нису сви делови једнако видљиви, али сваки има своју функцију, а недостатак ремети целину. Администартивац Металопластике Александар Аца Глигорић данас је познат као чика Аца, а када је дошао у клуб, пре тачно три деценије, био је младић. Тридесет година су се његов и живот Металопластике преплитали. На почетку је то прича са три Александра.
-Дошао сам 1990. године на позив Аце Трифуновића, практично творца шампиона Европе. Рукомет нисам играо даље од школских такмичења, када је Аца Павловић несебично преносио магију игре на нас. По доласку у клуб ондашњи председник ми је рекао: „Играчи и стручни штаб су најважнији, а од свих је важнији клуб, сви смо ту због Металопластике, а не она због нас.
-Пре него што сам се професионално везао за клуб, био сам верни навијач. Рукомет је доминирао као спорт у Шапцу и од првог дана сам осетио величину „Металопластике“. Некима ће можда звучати као флоскула, али ја сам заиста осетио изузетну част и одговорност када сам закорачио у просторије шампиона Европе чије име и данас много значи, а камоли почетком 90-их. С трибина сам посматрао како се гради слава, а као запослени осетио колико је то име постало вечна вредност.
Сусрет са најтежим противником
Највећи испит величине радне заједнице, колектива, огледа се, попут пријатељства, у тешким тренуцима. Била је то 2014. године...
-Металопластика је показала величину онда, када је то било најпотребније мојој породици и мени. Заплакао бих и сада од снаге емоција. Морао сам на хитну операцију тумора на мозгу, живот ми је био угрожен. Осетио сам велику подршку свих. Ондашњи директор Миле Исаковић се много ангажовао да ми помогне. По изласку из сале и првом опоравку, укључио сам телефон и видео пуну меморију порука играча где се емоција оцртавала у сваком слову, те поруке и данас чувам и заувек ћу. Требало је времена да се опоравим и поново дођем на посао. Ниједног тренутка нису инсистирали да убрзам повратак, шта више инситирали су да потпуно ојачам и тек онда дођем на своје радно место. Повремено и сада ми здравље „нареди“ да морам на боловање и увек је ту колегиница Гордана Чолић да ме замени иако има и сама много обавеза, као и садашњи директор Славиша Стојиновић који о мени брину као о неком најрођенијем и увек су ту. Клуб ми је помогао да победим у борби за живот, помаже ми сада да чувам здравље и то нема цену.
Воли да на утакмицама буде на истом месту, осећа узбуђење и нервозу пред важне дуеле, а у „плавом“ срцу радости и туге због резултата трају дуго.
-Можда је стресно за некога, али узбуђење утакмица и радости због Металопластике мени су више него драге и када би све могао поново, опет бих био део највећег клуба у Србији. Још је клуб изнад појединца и док Металопластика треба мене, ја сам ту. Можда рад у истом колективу запослене чини колегама, али када сте део нечег грандиозног као што је овај клуб, онда брзо пређете ниво пословних сарадника и постанете искрени пријатељи.
Осим личне животне борбе, ту тешку 2014. наш саговорник памти и по европском успеху клуба.
-Изборили смо финале Челенџ купа, спремали се за први меч против „Савехофа“ у Шапцу, припремили све, карте су „плануле“ и онда је стигла одлука да тај меч неће бити одигран, не да је одложен, већ да га неће бити. Уверен сам да би освојили пехар да је одигран дуел и код нас, а не само у Шведској. Ипак, једнако снажно, али са друге стране осећања памтим велико финале Купа и победу против Војводине.
Вечно плаво-бело
За крај разговора Аца Глигорић је оставио поруку за све којима ове боје нешто значе.
-Привилегија је осетити истинску величину једног клуба и то бих пожелео свакоме. Резултати су некада бољи, некада гори, то се мења, биће још пехара, радости, разочарења, међутим где год била на табелама, Металопластика ће вечно бити велика и славна.
-Дошао сам 1990. године на позив Аце Трифуновића, практично творца шампиона Европе. Рукомет нисам играо даље од школских такмичења, када је Аца Павловић несебично преносио магију игре на нас. По доласку у клуб ондашњи председник ми је рекао: „Играчи и стручни штаб су најважнији, а од свих је важнији клуб, сви смо ту због Металопластике, а не она због нас.
У те три деценије толико тога се мењало, државе, територије, економски, политички системи, начини дистрибуције информација, а клуб је као и сви тражио начин да се прилагоди новим условима. Аца је био административни радник, повремено обављајући и друге сродне послове.
-Пре него што сам се професионално везао за клуб, био сам верни навијач. Рукомет је доминирао као спорт у Шапцу и од првог дана сам осетио величину „Металопластике“. Некима ће можда звучати као флоскула, али ја сам заиста осетио изузетну част и одговорност када сам закорачио у просторије шампиона Европе чије име и данас много значи, а камоли почетком 90-их. С трибина сам посматрао како се гради слава, а као запослени осетио колико је то име постало вечна вредност.
Сусрет са најтежим противником
Највећи испит величине радне заједнице, колектива, огледа се, попут пријатељства, у тешким тренуцима. Била је то 2014. године...
-Металопластика је показала величину онда, када је то било најпотребније мојој породици и мени. Заплакао бих и сада од снаге емоција. Морао сам на хитну операцију тумора на мозгу, живот ми је био угрожен. Осетио сам велику подршку свих. Ондашњи директор Миле Исаковић се много ангажовао да ми помогне. По изласку из сале и првом опоравку, укључио сам телефон и видео пуну меморију порука играча где се емоција оцртавала у сваком слову, те поруке и данас чувам и заувек ћу. Требало је времена да се опоравим и поново дођем на посао. Ниједног тренутка нису инсистирали да убрзам повратак, шта више инситирали су да потпуно ојачам и тек онда дођем на своје радно место. Повремено и сада ми здравље „нареди“ да морам на боловање и увек је ту колегиница Гордана Чолић да ме замени иако има и сама много обавеза, као и садашњи директор Славиша Стојиновић који о мени брину као о неком најрођенијем и увек су ту. Клуб ми је помогао да победим у борби за живот, помаже ми сада да чувам здравље и то нема цену.
Воли да на утакмицама буде на истом месту, осећа узбуђење и нервозу пред важне дуеле, а у „плавом“ срцу радости и туге због резултата трају дуго.
Осим личне животне борбе, ту тешку 2014. наш саговорник памти и по европском успеху клуба.
-Изборили смо финале Челенџ купа, спремали се за први меч против „Савехофа“ у Шапцу, припремили све, карте су „плануле“ и онда је стигла одлука да тај меч неће бити одигран, не да је одложен, већ да га неће бити. Уверен сам да би освојили пехар да је одигран дуел и код нас, а не само у Шведској. Ипак, једнако снажно, али са друге стране осећања памтим велико финале Купа и победу против Војводине.
Вечно плаво-бело
За крај разговора Аца Глигорић је оставио поруку за све којима ове боје нешто значе.
-Привилегија је осетити истинску величину једног клуба и то бих пожелео свакоме. Резултати су некада бољи, некада гори, то се мења, биће још пехара, радости, разочарења, међутим где год била на табелама, Металопластика ће вечно бити велика и славна.
Д. Б.
Актуелно
Најновији број
25. април 2024.
