Дан розе мајица у ОШ „Вук Караџић“ − Дан борбе против вршњачког насиља

Широм света се последњa среда у фебруару обележава као Дан борбе против вршњачког насиља. Све је почело 2007. године, када је група активиста у једној канадској провинцији покренула иницијативу након што је ученик Чарлес Мек Нил у школу дошао у розе мајици и због тога претрпео ругање од својих вршњака. Ускоро су ученици почели и сами да долазе у школу облачећи розе мајице, које су тако постале симбол борбе против вршњачког насиља у школама.

-У ОШ „Вук Караџић“ овај дан је обележен на један посебан начин. Позвали смо одрасле да се сете свог школовања и да нам испричају неку ситуацију вршњачког насиља коју и данас памте. Они су своје приче поделили уз помоћ наше водитељке Ане, а у формату који се назива „Жива библиотека“.
Наше „књиге“ су били наставници, а са нама је била и једна посебна гошћа, Софка Васиљковић, активисткиња и политичарка, данас генерална секретарка Савеза удружења Рома Западне Србије, а некада ученица наше школе- наводе у ОШ "Вук Караџић".

Сала школе је била пуна, ученици старијих разреда су пажљиво слушали приче и на крају су поделили поруке подршке и своја искуства. Дошло је до размене емоција између аутора прича и публике. Обукли су розе мајице и носили розе беџеве како би исказали свој став против насиља.

Наставници коју су део себе поделили са публиком били су Слађана Вујаковић, Александра Комановић Стевановић, Жарко Мркић, Мирјана Пакић, Александар Мићић и Душица Шобић, као и гошћа Софка Васиљковић.

Насиље и злостављање укључује “сваки облик вербалног или невербалног понашања, без обзира на то да ли је учињен једанпут или је понављан, које за последицу има могућност угрожавања здравља, развоја и достојанства личности детета, ученика или запосленог”.

Овако широка дефиниција обухвата низ ситуација које се у школи, али и у друштву, дешавају на свакодневном нивоу, јер у насилном циклусу не учествују само насилник и жртва. Свако од нас се може наћи и у другим улогама које могу допринети да се насиље настави или прекине. Имајући у виду изложеност насиљу у медијима и друштву уопште, школа не може бити изузетак.

Како је жртва вршњачког насиља увек дете, последице се најчешће одражавају на сам развој - осећај несигурности, беспомоћности, повећаног нивоа анксиозности, а ученик са временом може осећати страх од одласка у школу, што утиче на школски успех, али и на осећај изолације. Све ово може водити до појаве депресије, па и суицидалних мисли, а налази сугеришу да последице насиља које се догодило у пубертету могу бити дугорочне.

Читава активност је резултат заједничког рада Данијеле Рељић, психолога школе, Душице Шобић, библиотекара школе и вршњачког тима, који је својим залагањем допринео да овај догађај добије на значају и остави јачи утисак, а чинили су га Ана Живановић, Маша Тасески, Сара Лолић, Ивана Шуманац, Илија Илић и Лука Рашевић.