Рад са пацијентима није само терапија

На Одсеку онкологије стационар Опште болнице „Лаза К. Лазаревић“ у Шапцу свакодневно се лече пацијенти са различитим врстама карцинома. Од тренутка добијања дијагнозе до излечења пут је емотиван, и компликован. Почетни шок ознаке Ц на извештају лекара специјалисте мења жеља за оздрављењем.

Припрема за терапију, психолошки и физички
Татјана Поповић, блок сестра Одсека онкологије стационар за Глас Подриња говори о односу према пацијентима, емоционалним изазовима са којима се особље и пацијенти суочавају у процесу лечења.
-Када дођу код нас први пут важно је да им дамо све неопходне информације о лечењу, али веома пажљиво. То је процес који траје. Нису само терапије које примају, ту су и конзилијуми, операција или зрачење, контроле, некада и додатне терапије или промене постојећих. Због тога морамо да будемо емпатични и да проценимо пацијента. Често им кажемо да ћемо се дружити бар годину дана како би били свесни да је то процес – додаје сестра Поповић и наглашава да је рад са онколошким пацијентима посебан за медицинско особље.

-Сваки дан је емотиван, изазован. Некад не можемо себе емотивно да заштитимо, јер пацијенти су некада и наши блиски пријатељи, познаници, колеге, младе особе или пацијенти са комлексним животним причама. Све то оставља траг на нама. Тешко је заборавити све, али је важно да нађемо баланс између посла и приватног живота. Ако не пронађемо добар начин да се носимо са свакодневним изазовима, емоцијама, тешко можемо бити професионални и стабилни. Заједно пролазимо кроз различите периоде и постајемо као мала породица. Знамо када им се догађају важне ствари, када жене и удају децу, добијају унучиће. С временом се вежемо једни за друге.

Посао (не) оставља на вратима болнице
Наводи да постоји званично радно време, но да често не гледају на сат.
-Морам да напоменем да пацијенти имају наше бројеве телефона, и у неким тренуцима не можемо да им не одговоримо на поруку или да им се не јавимо. Трудим се да не носим кући посао, али некада није могуће искључити се. Дешавало ми се да увече, викендом размишљам о пацијенту. Ово када говорим не говорим само у своје име, већ и свих колегиница са Одељења. Знам да дајемо све од себе.

Пораст броја оболелих
Сестра Поповић наглашава да је број особа оболелих од карцинома из године у годину све већи, али да се труде да одговоре свим изазовима које то носи.
-Код нас су листе чекања око пет дана, највише седам. Трудимо се да када пацијенти дођу са конзилијарном одлуком да те недеље започну са терапијом, без обзира да ли је одлука донета у Шапцу, Београду или Сремској Каменици. Свесни смо да је време пресудан фактор, те се трудимо да будемо ту за њих. Због тога мислим да имају поверења у нас.

Тежина емоција и изазови професије
Лечење подразумева више од терапије. Укључује припрему, разговор, логистику, праћење и подршку лекара, медицинског особља.

-У зависности од врсте терапије коју примају ми их припремамо за целокупан процес. Најчешће пацијентима кажем да се исплачу пре почетка хемиотерапије, а када крену у борбу тога више нема. Веома је тешко ускладитити психолошки моменат, почетак лечења. Због тога их бодримо. Нагласимо да је то процес, борба, али да ће издржати. Најлепши тренутак је када заврше лечење и јаве нам се као здрави. То нам је посебно емотивно и значајно, у том тренутку знамо да смо добро радили и да смо успели – каже Татјана Поповић.

Хемиотерапија и губитак косе, више од физичке промене
Напомиње да су пацијенти често забринути, неинформисани, или у страху пре почетка терапије. Имају бројне недоумице.

-Радимо са пацијентима који примају другачију врсту терапије за коју су чули да није пријатна, те да се могу јавити и нуспојаве. Хемиотерапија је добра, али и оштећује здраве ћелије. Има нежељене нуспојаве као што је губитак косе. Када пацијент дође код нас једно од првих питања је да ли ће коса опасти. Оно што им увек кажем да то зависи од терапије. Од неких коса опадне, од других не, али се прореди. На основу нашег искуства, она веома брзо почиње да расте. Наравно да је тај први моменат губитка непријатан, стресан за пацијенткињу. Показало се да контакт, разговор са другим пацијентима и пацијентикњама позитивно утиче нас све. Трудимо се да пацијенти разговарају међусобно, размењују искуства. Посебно их храбри када виде оне којима је почела да расте или порасла коса – истиче Поповић и додаје да је разговор кључан.

-Важно је да разбијемо предрасуде које владају, посебно у мањим срединама. Неопходно је да пацијенти мање брину о ономе шта ће рећи окружење. Имали смо пацијета који је желео да одустане од хемиотерапије због губитка косе. Али највише због погледа, питања. То нисам могла да дозволим, те сам га позвала, разговарала са њим и указала како поступају младе девојке које су изгубиле косу, али се боре. То га је охрабрило, мотивисало. Наравно да све зависи од нечијег психолошког стања, окружења, година, али због тога смо ми ту.

Савет, подршка и помоћ
Наглашава да пацијетни увек могу да им се обрате уколико им је потребна помоћ, савет.
-Удружење Милица нам често донира перике које су доступне пацијентима, и њих могу да преузму код нас. Добијају их на коришћење. Позивам пацијенте којима перика више није потребна да их поклоне другим пацијентима. Могу да их донесу и код нас, а ми ћемо их проследити онима којима је то потребно. Дајемо им смернице и када је исхрана у питању. Добром исхраном спречавамо потенцијалне компликације. На овај начин им помажемо да лакше прођу кроз хемиотерапију и читав процес - каже сестра Поповић.