Шапчанин доктор Борко Стојановић: Увек сам знао шта желим

Одрастао уз дружења, игре у дворишту. Било је много деце, пријатеља, комшија, кумова. Дружење, сазревање, школовање, прве љубави донела Гимназија. На Медицинском факултету нашао је свој пут. Запослен на Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој, а од 2019. и као асистент и на Медицинском факултету у Београду. На Медицинском факултету у Београду је и завршио специјализацију из дечје хирургије, субспецијализацију из дечје урологије и докторске студије

Када помислите на дечјег хирурга, можда најпре помислите на озбиљну, суздржану фигуру у белом мантилу. А када упознате доктора Борка Стојановића, први утисак вас разувери. Oдмерен у говору, елоквентан, образован, али пре свега човек нежне енергије, чврстог интегритета и дубоко укорењене професионалности.

Његова животна прича је тиха, али снажна. Прича о континуитету, о људима који су му показали пут, и о љубави према знању, медицини, и позиву који је прихватио с потпуном одговорношћу и посвећеношћу. Човек који свој позив посматра као мост између науке и најрањивијих пацијената, деце.

Детињство у Масариковој и Шапцу
Др Борко Стојановић рођен је 1982. године у Шапцу, у Масариковој улици, кући тик уз некадашњу Милевину, данас Основну школу „Николај Велимировић“. Тамо и данас живе његови родитељи, а у истом дворишту су и његови бака и дека по мајци.

- Имао сам ту срећу да одрастам уз дружења, игре у дворишту. Значајан део свог детињства провео сам с друговима из комшилука. Било је много деце, пријатеља, комшија, кумова - каже др Стојановић.

Посебно памти спортске терене иза Милевине и Економске школе, где су свакодневно играли фудбал и кошарку.

-То је оно што мој син данас, нажалост, нема у тој мери. Живимо у Београду, у згради, и његово детињство је у том сегменту другачије од мог.

Учитељицу Веру Ђорђевић помиње с поштовањем, а с многим пријатељима из тог времена остао је у контакту. Неки су још увек у Шапцу, неки су отишли, али успомене су остале.

-Морам да признам да сам често каснио на часове, јер обично касне они који живе близу школе- каже уз осмех, присећајући се oсновне школе.

Награде, признања за рад, посвећеност и стручност
Доктор Стојановић је специјалиста у области дечје урологије и уро-гениталне хирургије. Аутор је многих научних радова, а учествовао је и награђиван на научним скуповима широм Европе и света. Од Кракова где је добио награду за рад из дечје урологије, до Барселоне и Рима где је препознат за рад у области трансродне хирургије. Једна од области у којој бележи посебно значајне резултате јесте трансродна медицина. Иако широј јавности можда још увек недовољно позната, ова грана у Србији има дугу традицију и изузетно високе стандарде.
-У Србији трансродна медицина постоји више од 30 година. Један од зачетника био је академик Сава Перовић, ментор мог ментора. То је комплексна, изузетно захтевна област, али код нас заиста окупља врхунске стручњаке. Долазе лекари из целог света да би учили и усавршавали се. И ми остајемо у контакту с пацијентима, који нам се јављају и након операција -каже др Стојановић, јасно поносан на део медицине који захтева суштинско разумевање, емпатију и техничку виртуозност.

Иако је то време било обележено турбулентним друштвеним околностима, деведесетим и ратовима, памти га по лепом. Захвалан је родитељима који су му стварали осећај сигурности.

-Трудили су се да будем заштићен. Увек су ми били подршка у свему што сам радио и желео. Чак и у том периоду, давали су све од себе да имам нормално детињство.

Гимназија - пријатељства, сећања, сазревање
Уписао је Шабачку гимназију као први на листи и носилац Вукове дипломе из основне школе.

-Били смо генерација професора Зорана Богдановића. Били смо изузетно сложни. Најлепше успомене вежу ме за те године. Дружење, сазревање, школовање, прве љубави... Професори су и данас део тих сећања, редовно долазе на годишњице матуре.

Иако то време није било без изазова, НАТО бомбардовање 1999. године, штрајкови, у његовој меморији остали су забележени осећаји

-Упркос свему, то је било дивно време сазревања – додаје наш саговорник.

Медицина, Краков, конгрес и прва искра хирургије
Након завршетка Гимназије, 2001. године, доктор Стојановић уписује Медицински факултет у Београду. Одлука није била једноставна, јер у његовој породици није било лекара, нити је одрастао у непосредном контакту с медицином. Волео је и природне и друштвене науке, а посебно језике. Једно време је размишљао о астрономији, али су га родитељи нежно усмеравали ка нечему приземнијем.

-Не могу да кажем да ме је наслеђена љубав повела ка овом послу, јер нисам имао додирних тачака са медицином. Из ове перспективе мислим да је то био првенствено изазов.

На Медицинском факултету нашао је свој пут. Студије су текле, како каже, „лепо и природно“. Испите је полагао редовно, без пауза, уз много рада и посвећености.

-То је факултет који захтева константно усавршавање и напредовање - додаје.

Осим знања, стекао и пријатеље, колеге, кумове. Неке из Београда, али и једног кума из Шапца, што сведочи о трајности шабачких веза и мимо географије која га везује да родни град.

Медицински факултет завршио је 2008. године, као део једне генерације лекара који су у годинама које долазе показали не само знање, већ и посвећеност и одговорност.

Још као студент, др Борко Стојановић није чекао да му се укаже прилика, већ их је стварао сам. Сећа се студентског конгреса у Кракову као посебног догађаја.

-Колеге и ја смо отишли у сопственој режији, аутомобилом. Како волимо да кажемо, прошли смо кроз сва четири годишња доба до одредишта. Презентовали смо радове и били награђени. Тај тренутак ми је дао додатну мотивацију да се бавим дечјом хирургијом.

Од вас се очекује врхунска професионалност, али истовремено и способност да контролишете емоције.
Неке ситуације вас дубоко потресу, не можете да спавате, стално размишљате, али посао захтева да
то носите, и да то не пренесете на дете, на родитеље

Судбински сусрет са ментором
Пресудни тренутак у каријери доктора Борка Стојановића догодио се на петој години Медицинског факултета, током предавања из хирургије. Тада је упознао професора др Мирослава Ђорђевића који ће за њега постати више од ауторитета у професији. Једна готово филмска сцена догодила се недуго затим. Током путовања у Португал где је случајно, међу мноштвом непознатих лица, угледао управо свог ментора.

-Знао сам да то није случајност. Ако смо се срели на другом крају света у малом месту у Португалу, то нешто значи. Тада сам разумео да је наш пут заједнички и да треба да сарађујемо. Професор Ђорђевић ми је и данас ментор, учитељ. Наша сарадња траје више од 15 година. Имао сам изузетну срећу да га упознам баш у тој фази образовања, јер да није било њега, вероватно бих отишао у иностранство у потрази за послом и стручним усавршавањем - признаје др Стојановић.

Управо тај однос, поверења, дељења знања и поштовања, показао му је колико ментор може да промени ток нечијег професионалног живота.

-Важно је имати некога ко вам показује прави пут, ко препознаје ваш потенцијал и помаже вам да га развијете. Захвалан сам што сам део његовог тима, и што сам остао у Србији.

Због тога својим студентима на Медицинском факултету увек шаље исту поруку „да остану“, јер како каже „потребни су квалитетни људи како би заједно радили на томе да систем буде бољи“.

Дечја хирургија
Доктор Стојановић је од 2010. године запослен на Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој, где је добио и специјализацију из дечје хирургије. Занимљиво, управо на тој клиници је и служио цивилни војни рок.

-Провео сам неко време на педијатрији. Иако тада нисам знао колико ће ми то значити, данас то гледам као важан сегмент живота.

Управо тада, сасвим ненадано, десио се и један од најлепших сусрета у његовом приватном животу, упознао је своју супругу, молекуларног биолога.

-Упознали смо се на конзилијуму и због тога верујем да је све то било са разлогом.

Ужа специјализација из дечје урологије била је логичан наставак његовог професионалног пута. Током пандемије, 2021. године, докторирао је, и паралелно радио у Ковид клиници у Батајници.

-Био је то изузетно захтеван период, и физички и емоционално.

Дечја хирургија, грана у којој се специјализовао, носи додатну тежину. Ради се с најосетљивијим пацијентима, од новорођенчади до младих људи на прагу одраслог доба.

-То је изузетно одговорна област. Од вас се очекује врхунска професионалност, али истовремено и способност да контролишете емоције. Неке ситуације вас дубоко потресу, не можете да спавате, стално размишљате, али посао захтева да то носите, и да то не пренесете на дете, на родитеље - искрено прича.

Данас, с озбиљним стажом и искуством, др Стојановић размишља и о сопственој менторској улози.
-Наравно да бих волео да будем ментор, као што је мени био др Ђорђевић. Његов истински успех није само у каријери, већ у томе што је окупио тим младих људи који ће наставити његов рад. Он нам је и пријатељ и учитељ.

Хирургију види као позив, не као занимање.

-Не постоји фиксно радно време. Често се ради и викендом, ноћу, али то је део ове професије. Уз то, стално учење је неопходно. Медицина се мења, расте, а ви с њом.

Захваљујући свом ангажовању, редовно учествује на стручним конгресима широм света. Свако од тих путовања, каже, носи ново знање, али и потврду да је добро одабрао професионални позив.

-Поносан сам на константност у напредовању. Сада већ држим предавања по позиву на међународним конгресима, што је велика сатисфакција и потврда да се ваш рад препознаје и у свету. Човек мора стално да се усавршава, јер без тога нема истинског напретка- каже мирно, као да подсећа и себе и све нас на једноставну истину коју често занемарујемо.

Породица, мирна лука и извор снаге
Ипак, истинску равнотежу у животу налази у ономе што му је најближе, породици. Супруга Јелена, молекуларни биолог и доктор наука, ради на истој клиници као и он. Њихов син Лука управо је завршио први разред, воли да плива, игра фудбал и свира бубњеве.

-Ове године обележавамо десет година брака. Планирамо путовање и одлазак на концерт њеног омиљеног певача, Gibonni-ja. Трудим се да време које проведемо заједно, као породица, буде што квалитетније- каже с осмехом и додаје да је најпоноснији на пријатеље, породицу, али и чињеницу што има блиске пријатеље.

- Једним од највећих успеха сматрам то што сам два пута био кум и крстио петоро деце коју гледам као своју.

Повратак у родни град професионално
Од 2022 године доктор Стојановић ради као консултант у једној приватној ординацији у Шапцу.
-Поносан на сарадњу и пријатељске односе са ординацијом и тимом. Веома сам захвалан што су ме прихватили као део породице и омогућили ми да помогнем свом Шапцу, и на тај начин му вратим бар део онога што је град мени дао.

Када год може, рекреативно игра кошарку, и каже, саиграчи су му махом Шапчани. Родитеље, који још увек живе у Шапцу, често виђа, долазе у Београд, посебно кад он не може да их посети у родном граду.

-Они су стуб свега што јесам. Трудим се да свом сину будем једнако добар родитељ, као што су они били мени.

Доктор Борко Стојановић делује као човек који зна где иде, али никада не заборавља одакле је пошао. Са планом за будућност и поруком у виду подсетника, више за себе затвара и наш разговор.

-Увек сам знао шта желим и чему тежим. Леп је осећај кад се оно планирано заиста и оствари.

М.Живановић Благојевић