Љиљана Максимовић: Живот као композиција

Професорка виолине, али и много више од тога Љиљана Максимовић кроз живот корача са виолином и бројним другим интересовањима руку под руку. Већ са осам година знала је да ће бити учитељица виолине. Међутим, Љиљана није само то, она хекла као да компонује, интересује се за астрологију као за мапу људске душе, воли словенску митологију, брине о напуштеним животињама и подједнако ужива у разговору са децом као и у тишини креативног рада. Њена свакодневица испреплетена је уметношћу, знањем и људскошћу.

Рођена у Немачкој, у граду Букстехаду, из ког потичу Вилерови гоблени, а који име носи по композитори. Родитељи су се у Југославију вратили када је имала седам година и тада уписује Музичку школу. Музичку академију уписала у Сарајеву, а због рата се пребацује у Подгорицу, где је академија изгорела, да би је на послетку завршила на Цетињу, у року.

Прво се запослила у тадашњој Школи за уметничке занате, јер у Музичкој није било места. Након две године прелази у Музичку, а да је за кратко време у Уметничкој оставила леп траг показали су и ђаци којима је током тог времена била разредна, а који су је сада звали на 25 година матуре.

Врло рано схватила је чиме жели да се бави кад порасте. Већ са осам година рекла је мајци, доктору књижевности, да ће бити учитељица виолине, дакле не извођач, него преносилац знања.

-Нисам ни у једном тренутку желела да будем извођач, него учитељица. Мама ми је у Немачкој говорила да ће ме уписати у Музичку школу када се вратимо у Југославију. Вратили смо се, ја сам кренула у основну школу, а по завршетку првог разреда сам видела конкурс за упис на Музичкој школи, која је тада била тамо где је сада „Абрашевић“. Када сам чула да има места на виолини одмах сам помислила колико желим да је видим уживо и дотакнем. Још памтим то узбуђење приликом првог контакта са њом. Кренула сам од четвртинке, па сам онда свирала половинку, па тричетвртинку и тек онда дошла до „целе“ виолине. Још увек их све чувам и позајмљујем их својим ђацима.

Психологија у астрологији
Дуже од две деценије заинтересована је и за астрологију. Тако је пријатељима и познаницима направила стотине наталних карата.
-Све у шта се упустим изучим темељно. Астрологија ми је помогла да схватим психологију људи, која ме такође јако интересује. Не посматрам је као прорицање будућности, него као могућности и потенцијале које човек има у животу.

Мајка је очекивала да ће уписати Гимназију и да средња музичка школа не доноси ништа конкретно.
Београд није волела, те је отишла у Сарајево. Након само пар месеци почео је рат и била је заробљена у стану две недеље. Када је побегла понела је само виолину, уз бојазан да ће снајперисти мислити да носи оружје у торби. Академија у Подгорици била је објекат од дрвета и изгорела је. Дипломирала је на на Цетињу код професора Уроша Пешића.

Након кратког задржавања у Уметничкој, позив у Музичку школи „Михаило Вукдраговић“ био је испуњење сна.

-Музичку школу сам од почетка доживљавала као своју кући и благословена сам послом који радим. Обожавам да радим са младим људима. Тренутно на класи имам само девојчице и углавном их је на виолини више него дечака, што ми уз два сина код куће ствара савршен баланс. Важно ми је да имамо леп контакт и да њима буде лепо и пријатно на часовима. Сматрам да најбоље учимо кроз игру, али не да се играмо, него да им нешто што је комликовано и захтевно представим као нешто што лако могу да усвоје. Нисам им другарица, него ауторитет, али верујем да када имамо леп однос и када су оне опуштене на часовима у потпуности прихватају оно што им кажем, наводи Љиљана.

Таленат за уметност пренела је и на синове. Старији Григоре, седамнаестогодишњак, похађа Школу за примењене занате, смер гравер и одлично му иде. Млађи, Велес, свира клавир и и такође је веома добар у томе. Име Велес инспирисано је још једним Љиљаниним интересовање – словенском митологијом, где је Велес бог шума.

Научила је да чита и пише са три године, а пре него што је кренула у школу савладала је и хеклање и штрикање. Каже, док није стигла шест година млађа сестра Зорана, било јој је јако досадно.

-Стално сам хтела да учим нешто ново. Мама и ја смо углавном биле саме, јер је тата радио по терену. Када сам научила да штрикам и хеклам била сам одушевљена. Међутим, касније је дошао живот – школа, студирање, удаја, деца, обавезе на све стране... Када су деца мало одрасла, а моји живци се истањили, сетила сам се хеклања. Било је то за време пандемије, када сам имала више времена. Прво сам почела сестри да хеклам капу, шал... Поред одевних предмета свом сину сам хеклала играчке. Инспирација ми долази из главе. Када видим конац знам шта ћу од тога да направим. Боје су ми ноте, мустра ритам, а завршен комад је музичко дело. Увек на крају испадне боље него што сам на почетку замислила, каже Љиљана која хеклицом највише воли да ствара одевне предмете.

Љубав према животињама постојала је од кад зна за себе, наследила ју је од родитеља. Памти да је од малих ногу доносила кући животиње са улице, које би касније удомљавали у село. Сада са собом увек има храну за мачке које храни где год их сретне на улици.

-Касније сам преко Огласника 015 удомила петнаестак паса и све сам их одвезла да видим коме их дајем. Сада имам Кику и Сашку, које су пре осам година нађене заједно у кутији као штенци, а пре четири године смо удомили и Дону. Мачка сам пронашла са сломљеном бутном кости и ушла у минус како бих му платила операцију у Београду. Сада живи нормално и дали смо му име Лав, прича Љиљана, док Лав заузима место на најновијем хекланом шалу.

М.М.