Бранка Прокић: Kако сам после седам деценија пронашла рођаке у Шпанији

Дефектолог у пензији Бранка Прокић из Шапца, поделила је невероватну животну причу о потрази и сусрету са породицом коју никада није видела, а за чије постојање је само наслућивала

После много година безуспешног трагања, живот је хтео да Бранка пронађе свог рођака Новака Јоргеа Стојишића Шарца, који живи у Кастел де Фалс код Барселоне, и то преко Facebook групе. Њихова породица је раздвојена када је Новаков отац Милета 1937. eмигрирао у Уругвај, где је Новак и рођен.
Бранкин отац је тражио и пронашао свог брата од стрица Милету после рата преко Међународног црвеног крста, али је веза прекинута због Милетине смрти. Новак се касније преселио у Шпанију и контакт је изгубљен али и поново успостављен тек после практично 76 година Бранкином упорношћу и жељом да упозна рођаке.

- Моја прича почиње са стрицем, Милетом Стојишићем, ког никада нисам упознала. Он је пре рата као младић, са културно-уметничким друштвом отишао за Уругвај, у Монтевидео, и тамо остао. У Стапару код Сомбора одакле моји воде порекло, оставио је жену Љубицу и кћерку Мирјану. Иако су му се оне касније придружиле, веза моје породице са њим се прекинула. Мој отац и стриц који је живео у Шапцу, провели су 50 година тражећи га преко Међународног црвеног крста. Kоначно су га пронашли у Монтевидеу, али је Милета убрзо преминуо, и веза је поново прекинута. Његов син, Јорге Новак Стојишић Шарац, преселио се у Шпанију, у место Кастел де Фелс близу Барселоне, одрастао је без оца, заборавио српски језик и свака нада да ћемо се икада пронаћи деловала је изгубљено – прича Бранка Прокић.

Спој преко Facebook-a
После толико година догодило се чудо. Бранка се придружила Facebook „Стојишић“ у нади да ће пронаћи неки траг.

-Тамо сам наишла на профил човека по имену Јорге Новак Стојишић Шарац. Видела сам да је рођен у Монтевидеу. Срце ми је заиграло, скупила сам храброст и послала му поруку: „Да ли Вам име Милета Стојишић нешто значи?“ Убрзо је стигао одговор који сам прижељкивала: „То је био мој отац“. Тако је почело наше повезивање. Испричала сам му ко сам, да је мој отац деценијама тражио свог брата, а он је све информације поделио са својом децом – ћерком Дрином и сином Јарком – објашњава.

„Да ли Вам име Милета Стојишић нешто значи?“ Убрзо је стигао одговор који сам прижељкивала:
„То је био мој отац“. Тако је почело наше повезивање

Потврда корена
-Моја братаница Дрина, која је ветеринар и живи у Барселони, преузела је ствар у своје руке.
Kонтактирала је црквену општину у Стапару одакле наша породица потиче, и замолила их да у црквеним књигама провере наше породичне везе. Убрзо је стигла потврда – ми смо најближи род. Додатну потврду добили су и од једног архивара из Новог Сада. Више није било сумње – наводи Бранка.

Сусрет у Шапцу
Уследило је дописивање, и решеност његове ћерке а Бранкине братанице да посети Србију и упозна своју родбину.

- Ове године Дрина је са породицом – супругом Хуаном и петнаестогодишњом ћерком Мартином дошла у Србију да пронађе своје корене. Обишли су Мокру Гору, Вишеград, Андрићград, а затим се упутили ка Стапару. Позвала сам их да сврате код мене у Шабац и провели смо цео дан заједно. Пошто она не говори српски, а ја не говорим шпански, споразумевале смо се помоћу говорног преводиоца на телефону. Било је невероватно. Припремила сам им прави српски ручак јер сам хтела да пробају оно чега нема у Шпанији. На столу се нашла гибаница, домаћи сухомеснати производи, наша ракија шљивовица, домаћа супа и, наравно, пуњене паприке. Дрина се одушевила и тражила ми је рецепт, сећајући се да их је њена мајка, која је била Рускиња са италијанским коренима, некада правила.

Уметност као породична црта
Испоставило се да је Новак уметник као и Бранка која се бави сликарством и ручним радом. Он сада има 82 године и познати је песник и сликар у Шпанији и Уругвају.

- Изгледа да нам је уметност у крви. Ја сам цео живот посветила раду са децом као дефектолог, а сада у пензији уживам у сликарству. Члан сам „Kруга 10“ и Удружења сликара Шапца. Моја специјалност је акварел, тешка и ретка сликарска техника. Излагала сам овде а моји радови су били и у неколико галерија широм света - Kанади, Америци, Мађарској, Бугарској, Бангладешу. Осим сликања, бавим се ткањем, енкаустиком и израдом накита – каже ова креативна уметница.

Пошто она не говори српски, а ја не говорим шпански, споразумевале смо се помоћу говорног
преводиоца на телефону. Било је невероватно

Будућност и поклони за сећање
Веза са рођацима у Шпанији је каже сада нераскидива. Редовно се чују путем друштвених мрежа, размењују информације, фотографије са путовања и породичних прослава.

- Дрина је обећала да ће доћи поново, а надамо се да ће следеће године, ако га здравље послужи, доћи и мој брат Новак, који никада није био у Србији. Добила сам позив да их посетим у Барселони. За успомену на наш први сусрет, спремила сам им поклоне који носе дух Србије. Зету сам поклонила кожну наруквицу, Дрини моје слике и плетене назувице, а унуци Мартини сребрни ланчић и лицидерско срце.
За брата сам послала нашу најбољу шљивовицу, бројаницу са Хиландара и фигуру српског сељака – истиче Бранка.

Прича Бранке Прокић је још један доказ да за праве породичне везе никада није касно, чак ни после толико година.

С.Г.