ПРВА СРЕДСТВА ТЕК 2018.
ПАРЕ ИЗ ИПАРД ФОНДОВА ЧЕКАЈУ
У општој медијској конфузији и еуфорији (изјава, критика, писама, питања и одговора) око претприступних ИПАРД (Инструмент фор Пре-аццессион Ассистанце Рурал Девелопмент) фондова ЕУ за пољопривреду, велики број „дискутаната“ мало или нимало не знају о чему се ради. Па и они позвани и прозвани често “побркају лончиће“.
Зато најпре да дефинишемо појмове. Заједничка аграрна политика ЕУ је сет правила који важе исто за све и који подразумева заједнички аграрни буџет. Тај буџет износи више од половине укупног буџета ЕУ(практично, осим аграра, заједничке администрације и свемирског програма, остале делатности се финансирају са нивоа 28 држава). Кад држава уђе у ЕУ, добија своју квоту у заједничком аграрном буџету, преко 2 фонда ““ ЕАФРД (Европски пољопривредни фонд за рурални развој) и ЕАГФ (Европски пољопривредни гаранцијски фонд). На пример, Хрватска има квоту од скоро 3,5 милијарди евра за програмски период 2014-2020, а у својој Платној агенцији има 550 запослених. Пре чланства и добијања и коришћења квоте у аграрном буџету ЕУ, претприступни ИПАРД фондови, осим бесповратног финансирања, припремају будуће чланице за заједничку аграрну политику. Практично, то је “шаргарепа“ коју вам Европа поклања да научите да, када дође време, користите ЕАФРД и ЕАГФ, односно аграрни буџет. Све то условљава ригорозне процедуре за акредитацију и контролу коришћења ИПАРД-а, као предворје и “чистилиште“ за много веће паре.
Првог марта 2012. године стекли смо статус кандидата за ЕУ. За припрему и акредитацију, потребно је од 1,5 до 2 године. Што значи да смо акредитацију и почетак коришћења тада планирали и очекивали најдаље до краја 2013. године (22 месеца). Односно, да прва средства добијемо за 2012. годину, која би могли да искористимо до краја 2015. године, на основу правила Н+3 (буџетска плус три наредне године за исплату). Пошто смо крајем текуће 2016. године, много даље од ИПАРД фондова него 2012. године, добро упућени тврде да у најбољем случају прва средства можемо користити тек за 2018. годину, али само у случају да потпуно “окренемо лист“. У супротном, ако се настави на садашњи начин, до ИПАРД-А нећемо стићи ни до 2020. године. То значи да смо до сада бесповратно изгубили преко 250 милиона евра инвестиција. Четири протекле године по 25 милиона евра од ЕУ, на тај износ као обавеза државе иде око 33 милиона, што чини укупно 133 милиона, и још толико као обавеза пољопривредних газдинстава и других квалификованих корисника подстицаја. Истом методологијом добијамо да ћемо, ако се нешто не деси, изгубити још 125 милиона евра од ЕУ (пет година по 25), плус државних 33 одсто, односно 41 милион, и још толико од корисника. Укупно око 330 милиона инвестиција, што са оних већ неповратно изгубљених 250, чини цифру од скоро 600 милиона евра са којима наш аграр сигурно више не би био исти. Нити би села убрзано изумирала.
Како се све ово десило кад су припреме за “дочек“ ИПАРД фондова, код нас почеле, још 2009. године. Формирана је Управа за аграрна плаћања у савременој пословној згради у Шапцу, која је задовољавала све професионалне и информатичке стандарде. Објекат је пројектован да прими 155 запослених, што је било сасвим довољно за фазу акредитације, уз могућност проширења ако би то будуће пословне активности захтевале. Између осталог, имала је и салу са 30 места за састанке путем видео линка, као и велики паркинг (за аутомобиле и тракторе). Стручњаци кажу да је систем 90 одсто био спреман и акредитациони план већ усаглашен са ЕУ за брзу акредитацију (у оптималном року од годину и по од дана статуса кандидата). То су потврдиле и три саветодавне ревизије ЕУ (2009, 2010. и 2011. године), и Генерални директорат за пољопривреду ЕУ, чији су извештаји били врло похвални, при чему је Србија званично означавана као најуспешнија у региону. Није онда чудно, што су у Шабац долазиле да уче и “преписују“ делегације из земаља региона које још нису акредитовале своје системе.
Зато најпре да дефинишемо појмове. Заједничка аграрна политика ЕУ је сет правила који важе исто за све и који подразумева заједнички аграрни буџет. Тај буџет износи више од половине укупног буџета ЕУ(практично, осим аграра, заједничке администрације и свемирског програма, остале делатности се финансирају са нивоа 28 држава). Кад држава уђе у ЕУ, добија своју квоту у заједничком аграрном буџету, преко 2 фонда ““ ЕАФРД (Европски пољопривредни фонд за рурални развој) и ЕАГФ (Европски пољопривредни гаранцијски фонд). На пример, Хрватска има квоту од скоро 3,5 милијарди евра за програмски период 2014-2020, а у својој Платној агенцији има 550 запослених. Пре чланства и добијања и коришћења квоте у аграрном буџету ЕУ, претприступни ИПАРД фондови, осим бесповратног финансирања, припремају будуће чланице за заједничку аграрну политику. Практично, то је “шаргарепа“ коју вам Европа поклања да научите да, када дође време, користите ЕАФРД и ЕАГФ, односно аграрни буџет. Све то условљава ригорозне процедуре за акредитацију и контролу коришћења ИПАРД-а, као предворје и “чистилиште“ за много веће паре.
Првог марта 2012. године стекли смо статус кандидата за ЕУ. За припрему и акредитацију, потребно је од 1,5 до 2 године. Што значи да смо акредитацију и почетак коришћења тада планирали и очекивали најдаље до краја 2013. године (22 месеца). Односно, да прва средства добијемо за 2012. годину, која би могли да искористимо до краја 2015. године, на основу правила Н+3 (буџетска плус три наредне године за исплату). Пошто смо крајем текуће 2016. године, много даље од ИПАРД фондова него 2012. године, добро упућени тврде да у најбољем случају прва средства можемо користити тек за 2018. годину, али само у случају да потпуно “окренемо лист“. У супротном, ако се настави на садашњи начин, до ИПАРД-А нећемо стићи ни до 2020. године. То значи да смо до сада бесповратно изгубили преко 250 милиона евра инвестиција. Четири протекле године по 25 милиона евра од ЕУ, на тај износ као обавеза државе иде око 33 милиона, што чини укупно 133 милиона, и још толико као обавеза пољопривредних газдинстава и других квалификованих корисника подстицаја. Истом методологијом добијамо да ћемо, ако се нешто не деси, изгубити још 125 милиона евра од ЕУ (пет година по 25), плус државних 33 одсто, односно 41 милион, и још толико од корисника. Укупно око 330 милиона инвестиција, што са оних већ неповратно изгубљених 250, чини цифру од скоро 600 милиона евра са којима наш аграр сигурно више не би био исти. Нити би села убрзано изумирала.
Како се све ово десило кад су припреме за “дочек“ ИПАРД фондова, код нас почеле, још 2009. године. Формирана је Управа за аграрна плаћања у савременој пословној згради у Шапцу, која је задовољавала све професионалне и информатичке стандарде. Објекат је пројектован да прими 155 запослених, што је било сасвим довољно за фазу акредитације, уз могућност проширења ако би то будуће пословне активности захтевале. Између осталог, имала је и салу са 30 места за састанке путем видео линка, као и велики паркинг (за аутомобиле и тракторе). Стручњаци кажу да је систем 90 одсто био спреман и акредитациони план већ усаглашен са ЕУ за брзу акредитацију (у оптималном року од годину и по од дана статуса кандидата). То су потврдиле и три саветодавне ревизије ЕУ (2009, 2010. и 2011. године), и Генерални директорат за пољопривреду ЕУ, чији су извештаји били врло похвални, при чему је Србија званично означавана као најуспешнија у региону. Није онда чудно, што су у Шабац долазиле да уче и “преписују“ делегације из земаља региона које још нису акредитовале своје системе.
(Наставак у идућем броју)
Најновији број
25. април 2024.
