СРПСКИ ИНАТ У СЛУЖБИ ПРОФИТА

Последње уточиште заговорника теорије завере против српског народа су преостале српске крчме. Ове институције националне културе у којима се кроз протекла два века кројила новија српска историја, посрнуле су пред ултрамодерним и стерилним кафићима, чији су називи на страним језицима и у којима одзвања страна музика и седе неки ћутљиви и отуђени људи.
Нема више Томе и Силване, нема да уз Цунетову „Мораву“ или Лепино „Од извора два путића“ лете чаше према почађавелим зидовима, док уморне келнерице доносе нове туре и бога моле да их нека чаша не погоди. Нема веселог друштва за слободним кафанским столовима око којих су се окупљали људи свих фела и професија: месар је објашњавао хирургу како се држи хируршки нож, а абаџија учио возача професионалца шта је брза вожња мерцедесом. И сви за столом били су равноправни и сви су са пажњом и поштовањем слушали једни друге. Ко те, бре, у кафани пита шта си ти приватно - седи, ако хоћеш, мези и пиј, укључи се у причу, или иди у кафић и буди блазиран!
Крчме су нестале, а њихови јунаци загубили су своје животе у баналној свакодневици. Ипак, најупорнији међу њима, налазе уточиште по местима која су бледе копије некадашњих кафанских светилишта и ту, све малобројнијим истомишљеницима, распредају своје теорије на актуелне догађаје и теме. Јер где ће, ако неће ту? Једна од таквих тема је и недавни почетак примене закона о заштити становништва од дуванског дима.