КАКО ПУШКА НАСТА, ЈУНАКА НЕСТА

На последњем овогодишњем предавању у циклусу „Уметност и естетика у добу медија“, који се реализује као резултат сарадње Културног центра у Шапцу и Естетичког друштва Србије, кроз програм Центра за савремену уметност, прошлог петка говорио је проф. др Дамир Смиљанић. Окупљени у галерији Културног центра имали су прилику да чују, али и учествују у разговору на тему „Медијска стилизација надљудског - између трансхуманизма и постхеројизма“.
- Чини се да је херојски дискурс прошла прича. Он је у кризи у модерном добу. А шта тек онда рећи о оном постмодерном? Хероји су увек били карика, место посредовања између света смртника и божанског царства. О томе посебно сведоче антички митови и народни епови. Секуларизација има последице и за начин виђења јуначког као начина искушавања људских граница. Индиција да се налазимо у „постхеројском“ добу може предочити пример, из медија добро познатог, самоубилачког акта терористе: чини се да се ради о једном граничном искушавању, саможртвовању, које себе стилизује у херојски чин, али је оно у суштини супротно томе ““ акт кршења оног хуманог. С друге стране могућности техничког развоја на пољу био-наука сведоче о тенденцији „побољшања“ људске супстанције. Суперхероји приказују ту фантазму „побољшаног“ човека или пак „натчовека“ ““ они се неретко развијају применом техничких средстава (пример: Гвоздени човек) или су пак директно доведени на Земљу из неког другог доба или димензије (пример: Тор). Али питање је да ли се хероји могу „правити“ у налету технолошке еуфорије или „призивати“ као неки дух из „старих, добрих времена“ у склопу религиозне носталгије. Излагање ће тако да се бави (не)могућношћу „прављења“ и „призивања“ надљудског у постхеројском добу из перспективе његове медијске стилизације ““ рекао је др Смиљанић.
Главно питање које је ово предавање поставило је има ли уопште хероја. Одговор је покушан да се да кроз призму стрипова и холивудских филмова, тј. франшизе о Марвеловим и Ди си комикс јунацима.
- Наше концепције су поремећене. Питање је шта је добро, шта је лоше? Често имамо симпатије, неке можда привидне и не тако јасно исказане, према неким негативним јунацима, антихеројима. Ту се види да се пореметио тај неки систем вредности. Свакако да је технологија ту учинила један корак који напросто није био, као такав, раније предвиђен. То је и нека врста и изазова за само одређење човека.
Зачетак комерцијално веома успешних филмова представљају управо стрипови који су представљали делимични покушај популаризације и увођења културног контекста, пре свега, млађе генерације осамдесетих година прошлог века са тенденцијом прављења својеврсне критичке културе стрипа.
- Говори се ту о тзв. дарк ејџу, тамном добу стрипа, где су се покушали рефлектовати неки друштвени проблеми. Најбољи пример за то је рецимо култни стрип „Њатцхман“, тј. „Надзирачи“, где је било покушаја да се преиспитују неки друштвени проблеми. Кроз ту врсту експлоатације стрипова у виду холивудских блокбастера питање је у којој мери је то позитиван тренд. Као и колико ће се исте те младе генерације, које су се иначе одучавале такорећи од читања, визуелном културом гледања, још више запоставити читање стрипа. Наравно, то је и битка да кажемо два модела, 2Д модела стрипа и 3Д биоскопа који данас све више јача. Битно је како ће у будућности да изгледа то. Све је отворено ““ закључио је проф. др Смиљанић.
Наше концепције су поремећене. Питање је шта је добро, шта је лоше? Често имамо симпатије, неке можда привидне и не тако јасно исказане, према неким негативним јунацима, антихеројима. Ту се види да се пореметио тај неки систем вредности. Свакако да је технологија ту учинила један корак који напросто није био, као такав, раније предвиђен. То је и нека врста и изазова за само одређење човека