УПИТНИК ЈЕ СТИГАО!

Када је средином прошле недеље Штефан Филе, европски комесар за проширење дошао у Београд и уручио Мирку Цветковићу, председнику српске Владе Упитник Европске комисије на који Србија треба да одговори како би могла да почне преговоре о чланству у Европској Унији, домаћа јавност је од тог догађаја направила медијско чудо над чудима. Малтене, створена је слика да је Упитник Европске Комисије улазница за европски рај и ми само треба да ту улазницу покажемо, прекорачимо праг и крупним корацима, усправни и достојанствени, уђемо међу нашу европску браћу и заседнемо за пуну софру ића и пића. Благо нама!
Није неопходно бити евроскептик да би се поставила питања: колико је то стварно тако, и колико смо чином бирократске процедуре, која подразумева и званично уручивање Упитника, заиста ближи „рајској“ Европи, колико је Европа којој тежимо рај, шта нас тамо чека и, коначно, кад ћемо прекорачити европски праг. Потребно је само бити размуман и рационалан, па схватити да је Србији уручивањем Упитника стављено тешко бреме на уморна плећа, које мора носити узбрдицом, ако жели да стигне до врха који се зове „европски стандард“.
На путу до тог врха, Србија треба да одговори на 2483 питања. Тај пут „од 2483 миље“ је дуг, кривудав и тежак и Србија га мора прећи. Мора, ако жели да се прикључи европској породици. А судећи по јавном мњењу које је у Србији формирано, рекло би се да жели свим срцем!
Иза те „закукуљене“ и замагљене представе о европској перспективи Србије крије се, извесно, велика работа коју ова земља, њене институције и сви њени људи морају обавити да би циљ био остварен. Мора се, хтели то признати или не, урадити све оно што годинама и деценијама нисмо урадили. И није ту довољно само усагласити нашу нормативу са европским прописима, мада је то један од предуслова. Законе дакле треба прилагодити европским, али их треба и примењивати.