ДЕДА, ГДЕ ЈЕ САБЉА

Угледни мачвански угоститељ, спортиста и много тога још Радосав Граовац из Глушаца, који живи у Богатићу, а познатији је по надимку “Јапин” има данас много проблема, како да родбини, а посебно унуку Владану објасни како је далеке 1968. године на традиционалној мачванској манифестацији “Хајдучко вече”, која се одржава сваке године у августу крај Дрине у Црној Бари на такмичењу за избор харамбаше освојио друго место и сабљу Димискију. Годинама је овај драгоцени трофеј красио зид његове кафане у Богатићу, на искрају пута ка Змињаку, а када је једном “позајмио” организатору манифестације Културнообразовном центру Богатић, ни после судске парнице, коју је добио није успео да је врати.
Сећање брише време
Године су пролазиле и многи су желели да се фотографишу крај хајдучке сабље коју је изложио на једном зиду у кафани.
- Била је то права сабља, масивна у футроли обложеној црвеном чојом. Добио сам је за освојено друго место. Сећам се да је за прво тада додељивана хајдучка пушка. После је сабља преузела примат, каже Радосав у изјави за “Глас Подриња” и додаје да је овај драгоцени трофеј освојио у конкуренцији двадесетак храбрих и добро припремљених младића, од којих су већина били Мачвани.
- Готово за длаку ми је измакло прво место. Ми смо били у традиционалним мачванским народним ношњама с белом кошуљом, чојаним панталонама и опанцима “шиљканима”. Победник, извесни професор физичког из Сарајева носио је бели кимоно и био бос. Одлука је “пала” у дисциплини надвлачења клипка. Он је био знатно тежи и нисам успео да га “подигнем”.
Наш саговорник је тада имао 21 годину и тек је дошао са одслужења војног рока у Београду. Сећање на овај догађај из младости полако вене, а “заборав” додатно усложњава чињеница да је остао без тада освојене сабље.
Пресуда без извршења
На инсистирање тадашњег организатора “Хајдучких вечери”, ради некаквог снимања и промоције традиционалне мачванске манифестације сабљу је “позајмио” и више не успева да је врати.
- Сад и најрођенији тешко верују у моју причу. Унук пита, деда где је сабља. Ја сам због тога и пресавио табак и тужио Културнообразовни центар у Богатићу, да ми врате сабљу. Пресуда је била у моју корист али до данас сабљу нисам добио, сведочи данас пензионер Радосав.
На крају нам показује и пресуду Општинског суда у Богатићу. Ту се под бројем 256/90 од 9. 5. 1990. године налаже дужнику да обавезно преда сабљу повериоцу, као и да му плати трошкове суђења од 145 тадашњих динара у року од 15 дана.
После тога све је стало, а сабљу још није добио.
- Волео бих да је имам. И ради документоване приче и драге успомене, закључује Радосав своју исповест за наш лист.