ПРИЧА О ПРОФЕСОРУ ДОКТОРУ ЖИВОСЛАВУ ТЕШИЋУ
ИЗМЕЂУ МАГИЈЕ И ХЕМИЈЕ
Проф. др Живослав Тешић, шабачки ђак са импресивном биографијом, лежерно је ушетао у редакцију “Гласа Подриња”. Говорио је смирено, без журбе, прецизно, тек повремено застајкујући да би удахнуо дим квалитетног дувана из луле. Чини нам се, са аромом ваниле.
Рођен је 1953. године у Прњавору. У Шабац је дошао да заврши Гимназију, Природно-математички смер. И данас памти плејаду изванредних професора, а највише “бака Домну”, која му је предавала хемију и “чика Јову”, свог разредног старешину, професора Јову Кнежевића.
- За Шабац ме везују дивна сећања, иако нисам шабачко дете. Брзо сам се снашао, памтим атлетске митинге и прве љубави. Чика Јова ми је био као отац. Шабачка гимназија одиграла је значајну улогу у мом животу. Много људи из моје и других генерација, постигли су изузетне успехе, захваљујући добром темељу који су поставили бардови знања, гимназијски професори. Тада је Шабац био диван, сећам се да сам једно вече са друштвом отишао у Малу, певао је Шабан, а један од гостију у зубима је држао сто и носио га по кафани (смех).
Захваљујући професору Кнежевићу, заволео је атлетику. Био је омладински првак Југославије у петобоју, два пута је победио на Меморијалној трци “Сава Ракић” на сто метара (и данас чува пехаре у свом кабинету), два пута био први на Отвореном првенству у Београду. Иако му атлетика није била суђена, спортом се и данас бави, три пута недељно игра тенис са пријатељима. Каже да је у живот кренуо из села и стигао до највишег универзитетског звања без икога да га усмерава и да му чува леђа. Сигурност му је давао спорт. Данас му “обезбеђује” виталност. И дисциплину.
- Мој радни дан почиње у седам ујутру, попијем чај уз рачунар, у пола девет ми долазе пријатељи да попијемо капућино са циметом. Из кабинета излазим око пола десет, идем у ректорат и остајем до три, пола четири, после се враћам на факултет, где сам до седам увече.
На студије хемије отишао је са намером да се врати у Шабац. Надао се да ће добити стипендију од “Зорке”, два пута је конкурисао, али је одбијен. Имао је повреду леве препоне на првој години и заувек престао да се бави атлетиком. Тада је пропушио, али је почео озбиљно да се бави хемијом.
- Нисам пао ниједан испит на студијама, али сам на првој години имао све шестице и једну седмицу. Становао сам у Земуну, студирао на Студентском тргу, а тренирао на Звездином стадиону. То је била немогућа мисија. Имао сам срећу што сам се повредио. Када сам уписао студије, нисам знао да ћу се тако озбиљно бавити хемијом, како се испоставило.
А испоставило се да је професор Тешић у року дипломирао, потом магистрирао и докторирао хемију у тридесет и трећој години. Универзитетску каријеру започео је као асистент-сарадник на Хемијском факултету, а последњих дванаест година је у звању редовног професора.
Са носталгијом се сећа студентских дана. Каже да су се дивно дружили, преко дана су били на факултету, а увече излазили.
- Једно вече смо потрошили више него што смо имали, нисмо могли да платимо рачун и колега који је познавао келнера, оставио је свој капут као залог да ћемо донети новац сутрадан (смех). За све је било времена. Из моје генерације, нас седморо је остало на факултету, а данашњи студенти су или врхунски, или лоши, нема средине. Од 95% врхунских, 90% њих одлази у иностранство, велики је одлив мозгова.
Професор Тешић је протеклих деценија био члан неколиких управљачких структура на факултету – први председник Савета Хемијског факултета, потом Управног одбора, шеф Катедре за аналитичку хемију, продекан за финансије, декан Хемијског факултета, председник Савета Универзитета у Београду, а од пре две године обавља функцију проректора за науку, докторске студије и трансфер технологија Универзитета у Београду.
У време када је обављао функцију декана на Хемијском факултету, уз помоћ колега, основао је Иновациони центар, који данас има четрдесет и једног запосленог младог човека. Из тог центра, изникла је лабораторија за аутентичност хране, на коју је професор посебно поносан.
- Цео живот се бавим аналитичком хемијом, методама одвајања, које служе за проверу чистоће супстанци. Последњих пет година, група од нас двадесетак стручњака, покушава да брендира српску храну. Мислим да Србија може да производи храну која је врхунског квалитета. Бавимо се позитивним особинама хране, испитујемо мед и пчелиње производе, бобичасто воће – малине, купине, боровницу, аронију, као и грожђе и вино. Недавно смо објавили рад о српској паприци, испитивали смо лемешку и паприку из Доње Лакошнице. У оквиру наших истраживања акценат је на полифенолима, који су данас јако популарни, испитујемо ботаничко и географско порекло и упоређујемо нашу са храном из Европе. Намера нам је да покажемо да је наша квалитетнија, зато што састав земљишта, клима и сунчани дани омогућују да буде богатија фитохемикалијама. На пример, српска малина има дупло више елагинске киселине него пољска и требало би да има већу цену. Такође, жеља нам је, да на основу мерења стабилних изотопа, докажемо географско порекло вина да бисмо га заштитили од фалсификовања.
ИноваЛаб је лабораторија која се бави хемијом хране, једна је од најбољих у Европи. Научници који су њени чланови публикују радове у најбољим часописима, а остварили су међународну сарадњу са универзитетима у Италији, Бугарској, Црној Гори, Хрватској и Словенији.
- Министарство науке финансира нас научнике са двеста динара дневно. Ми се шалимо да имамо за бурек и јогурт, а новац нам је потребан за куповину хемикалија које су јако скупе, као и за поправку апарата. Просто је невероватно како се сналазимо.
Професор Тешић је и породично остварен. Поносни је отац две ћерке. Старија Ана, докторирала је италијански језик и ради у Институту за српски језик САНУ, а млађа Марта, завршила је Економски факултет, последње две године је на постдипломским студијама у Анкони и ускоро ће магистрирати.
- Кад сам завршио основне студије, са друштвом сам отишао на зимовање у Чешку. Моје колеге и пријатељи јурили су Чехиње, а ја сам упознао Ирену, своју садашњу и једину супругу и од тада, пуних четрдесет година смо заједно. Наравно да није све било мед и млеко, али сам имао њено разумевање за своју посвећеност науци. Без разумевања и подршке није могуће постићи складан брак. Једно је забављање, а сасвим друго и, на другачији начин лепо, јесте живот са неким. Усклађивали смо се. Она би одвела децу у школу, а ја сам их по подне возио назад кући. Данашња младеж не схвата да живот није тренутак, дуг је и добро је имати животног сапутника.
На питање да ли му је нечега жао, професор одговара да га је хемија максимално испунила, иако му није било лако, за све му је требало више времена него другима, али такав му је пут. Кад је докторирао, аплицирао је за престижну Хумболтову стипендију, али је није добио.
- Жао ми је, јер, да сам тада годину дана провео у Лондону, то би ми проширило видике, боље бих говорио енглески језик, а моји данашњи резултати би били значајнији него што су данас.
Младима поручује да, уколико уложе рад и труд, резултати неће изостати. Да уче стране језике и баве се спортом. Са асистетима Хемијског факултета, направио је приредбу “Између магије и хемије”, са којом је пропутовао целу Србију. Освојили су прво место у Европи на такмичењу у Торину, које популаризује хемију.
Воли да путује, често је на професионалним путовањима, а са посебним задовољством организује годишње одморе. Ускоро ће обићи једно од “рајских”, како Енглези зову грчка острва. Крит.
Резултати истраживачког рада професора Тешића објављени су у оквиру већег броја радова саопштених у земљи (седамдесет) и иностранству (деведесет и пет). Коаутор је преко сто четрдесет радова са СЦИ листе, који су штампани у најпознатијим међународним часописима. Одржао је више пленарних и предавања по позиву на значајним иностраним конференцијама.
СТУДЕНТСКИ ДАНИ
“Кад сам дошао у Београд да полажем испит на другој години, нисам имао своју собу, па ми је друг уступио кревет у Дому “Патрис Лумумба”. Када сам стигао, тамо је већ био један момак из Ниша који ми је рекао – Немам где, морам овде да спавам. Једино могу да ти одсвирам нешто на виолини - (Смех) И одсвирао је. Био је студент Музичке академије. Некако смо се снашли тих дана”.
Протеклих година, професор Тешић водио је два иновациона и три петогодишња научна пројекта, која је финансирало Министарство за науку и технологију Србије.
Рођен је 1953. године у Прњавору. У Шабац је дошао да заврши Гимназију, Природно-математички смер. И данас памти плејаду изванредних професора, а највише “бака Домну”, која му је предавала хемију и “чика Јову”, свог разредног старешину, професора Јову Кнежевића.
- За Шабац ме везују дивна сећања, иако нисам шабачко дете. Брзо сам се снашао, памтим атлетске митинге и прве љубави. Чика Јова ми је био као отац. Шабачка гимназија одиграла је значајну улогу у мом животу. Много људи из моје и других генерација, постигли су изузетне успехе, захваљујући добром темељу који су поставили бардови знања, гимназијски професори. Тада је Шабац био диван, сећам се да сам једно вече са друштвом отишао у Малу, певао је Шабан, а један од гостију у зубима је држао сто и носио га по кафани (смех).
Захваљујући професору Кнежевићу, заволео је атлетику. Био је омладински првак Југославије у петобоју, два пута је победио на Меморијалној трци “Сава Ракић” на сто метара (и данас чува пехаре у свом кабинету), два пута био први на Отвореном првенству у Београду. Иако му атлетика није била суђена, спортом се и данас бави, три пута недељно игра тенис са пријатељима. Каже да је у живот кренуо из села и стигао до највишег универзитетског звања без икога да га усмерава и да му чува леђа. Сигурност му је давао спорт. Данас му “обезбеђује” виталност. И дисциплину.
- Мој радни дан почиње у седам ујутру, попијем чај уз рачунар, у пола девет ми долазе пријатељи да попијемо капућино са циметом. Из кабинета излазим око пола десет, идем у ректорат и остајем до три, пола четири, после се враћам на факултет, где сам до седам увече.
На студије хемије отишао је са намером да се врати у Шабац. Надао се да ће добити стипендију од “Зорке”, два пута је конкурисао, али је одбијен. Имао је повреду леве препоне на првој години и заувек престао да се бави атлетиком. Тада је пропушио, али је почео озбиљно да се бави хемијом.
- Нисам пао ниједан испит на студијама, али сам на првој години имао све шестице и једну седмицу. Становао сам у Земуну, студирао на Студентском тргу, а тренирао на Звездином стадиону. То је била немогућа мисија. Имао сам срећу што сам се повредио. Када сам уписао студије, нисам знао да ћу се тако озбиљно бавити хемијом, како се испоставило.
А испоставило се да је професор Тешић у року дипломирао, потом магистрирао и докторирао хемију у тридесет и трећој години. Универзитетску каријеру започео је као асистент-сарадник на Хемијском факултету, а последњих дванаест година је у звању редовног професора.
Са носталгијом се сећа студентских дана. Каже да су се дивно дружили, преко дана су били на факултету, а увече излазили.
- Једно вече смо потрошили више него што смо имали, нисмо могли да платимо рачун и колега који је познавао келнера, оставио је свој капут као залог да ћемо донети новац сутрадан (смех). За све је било времена. Из моје генерације, нас седморо је остало на факултету, а данашњи студенти су или врхунски, или лоши, нема средине. Од 95% врхунских, 90% њих одлази у иностранство, велики је одлив мозгова.
Професор Тешић је протеклих деценија био члан неколиких управљачких структура на факултету – први председник Савета Хемијског факултета, потом Управног одбора, шеф Катедре за аналитичку хемију, продекан за финансије, декан Хемијског факултета, председник Савета Универзитета у Београду, а од пре две године обавља функцију проректора за науку, докторске студије и трансфер технологија Универзитета у Београду.
У време када је обављао функцију декана на Хемијском факултету, уз помоћ колега, основао је Иновациони центар, који данас има четрдесет и једног запосленог младог човека. Из тог центра, изникла је лабораторија за аутентичност хране, на коју је професор посебно поносан.
- Цео живот се бавим аналитичком хемијом, методама одвајања, које служе за проверу чистоће супстанци. Последњих пет година, група од нас двадесетак стручњака, покушава да брендира српску храну. Мислим да Србија може да производи храну која је врхунског квалитета. Бавимо се позитивним особинама хране, испитујемо мед и пчелиње производе, бобичасто воће – малине, купине, боровницу, аронију, као и грожђе и вино. Недавно смо објавили рад о српској паприци, испитивали смо лемешку и паприку из Доње Лакошнице. У оквиру наших истраживања акценат је на полифенолима, који су данас јако популарни, испитујемо ботаничко и географско порекло и упоређујемо нашу са храном из Европе. Намера нам је да покажемо да је наша квалитетнија, зато што састав земљишта, клима и сунчани дани омогућују да буде богатија фитохемикалијама. На пример, српска малина има дупло више елагинске киселине него пољска и требало би да има већу цену. Такође, жеља нам је, да на основу мерења стабилних изотопа, докажемо географско порекло вина да бисмо га заштитили од фалсификовања.
ИноваЛаб је лабораторија која се бави хемијом хране, једна је од најбољих у Европи. Научници који су њени чланови публикују радове у најбољим часописима, а остварили су међународну сарадњу са универзитетима у Италији, Бугарској, Црној Гори, Хрватској и Словенији.
- Министарство науке финансира нас научнике са двеста динара дневно. Ми се шалимо да имамо за бурек и јогурт, а новац нам је потребан за куповину хемикалија које су јако скупе, као и за поправку апарата. Просто је невероватно како се сналазимо.
Професор Тешић је и породично остварен. Поносни је отац две ћерке. Старија Ана, докторирала је италијански језик и ради у Институту за српски језик САНУ, а млађа Марта, завршила је Економски факултет, последње две године је на постдипломским студијама у Анкони и ускоро ће магистрирати.
- Кад сам завршио основне студије, са друштвом сам отишао на зимовање у Чешку. Моје колеге и пријатељи јурили су Чехиње, а ја сам упознао Ирену, своју садашњу и једину супругу и од тада, пуних четрдесет година смо заједно. Наравно да није све било мед и млеко, али сам имао њено разумевање за своју посвећеност науци. Без разумевања и подршке није могуће постићи складан брак. Једно је забављање, а сасвим друго и, на другачији начин лепо, јесте живот са неким. Усклађивали смо се. Она би одвела децу у школу, а ја сам их по подне возио назад кући. Данашња младеж не схвата да живот није тренутак, дуг је и добро је имати животног сапутника.
На питање да ли му је нечега жао, професор одговара да га је хемија максимално испунила, иако му није било лако, за све му је требало више времена него другима, али такав му је пут. Кад је докторирао, аплицирао је за престижну Хумболтову стипендију, али је није добио.
- Жао ми је, јер, да сам тада годину дана провео у Лондону, то би ми проширило видике, боље бих говорио енглески језик, а моји данашњи резултати би били значајнији него што су данас.
Младима поручује да, уколико уложе рад и труд, резултати неће изостати. Да уче стране језике и баве се спортом. Са асистетима Хемијског факултета, направио је приредбу “Између магије и хемије”, са којом је пропутовао целу Србију. Освојили су прво место у Европи на такмичењу у Торину, које популаризује хемију.
Воли да путује, често је на професионалним путовањима, а са посебним задовољством организује годишње одморе. Ускоро ће обићи једно од “рајских”, како Енглези зову грчка острва. Крит.
“Кад сам дошао у Београд да полажем испит на другој години, нисам имао своју собу, па ми је друг уступио кревет у Дому “Патрис Лумумба”. Када сам стигао, тамо је већ био један момак из Ниша који ми је рекао – Немам где, морам овде да спавам. Једино могу да ти одсвирам нешто на виолини - (Смех) И одсвирао је. Био је студент Музичке академије. Некако смо се снашли тих дана”.
М.Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
