ИСТОРИЈА СЕ НЕ ЗАБОРАВЉА

Богдан Секендек један је од Шапчана који ову варош памти у танчине од своје ране младости, а историју, којом се професионално бавио и сада се као неуморан пензионер бави, чува као ретко ко. Његова непресушна прича о Шапцу, од постанка до данас, испреплетена чињеницама и историјским подацима, није сабрана у књигу, а написао је неколико значајних историјских у којима осликава и Шабац и српске јунаке, великане али и неке делове града, као Камичак где је провео детињство и одакле је кренуо у освајање историје града и овог краја. И временом Богдан Секендек, не само што је постао угледни Шапчанин, већ један од историчара Србије који је значајним делима сачувао од заборава многе догађаје, поједине историјске чињенице истраживао и расветлио али ипак много носи у свом изузетном памћењу и понекад заинтересованим слушаоцима посебном речитошћу беседи о прошлости. Тако је и годинама дочекивао разне делегације, посете и екскурзије у Шапцу и на околним историјским местима, беседио им о прошлости зарад будућности. То је и резлог несебичног ангажовања и у Задужбинском друштву “Први српски устанак Мишар“.
- Морамо знати да је Шабац један од првих градова који је још у 19. веку, у доба Јеврема Обреновића, господара шабачке и ваљевске нахије, добио неку врсту урбанистичког плана - почиње причу о Шапцу Богдан Секендек. Јеврем је доводио аустријске инжењере који су то направили. Отуда Шабац има улице које се секу под правим углом и те четврти. Па на пример, од центра на запад Масариковом улицом иде се у Поцерину, лево на север преко Баира на Саву, пристаниште и железничку станицу, преко Доњег шора иде се ка фабрици “Зорка“ и за Обреновац а преко Камичка иде се у Мачву и Лозницу.
Те неодвојиве шабачке четврти стална су инспирација писаца, песника, историчара, па и Богдан Секендек прича да је Камењак, део града који је назив добио по каменој калдрми, више гравитирао Камичку, имали су заједничку школу, заједничко гробље и још много чега.
Камичак је упознаао као једну трговачко занатлијску целину, део града са доста радњи, кафана и кућа на простору које су тада звали Мала Митровица, јер обично је до улице била радња а онда су се у дубину дворишта ређали станови. Већи део тог дела града био је поплочан турском калдрмом. На Мачванској пијаци, на тргу где је била стара аутобуска станица и где је сада нова робна кућа, све је било поплочано турском калдрмом и ту је била једна кућица коју су звали Кантар, то је био Житни трг. Подсећа Богдан да су у обиљу трговина најзаступљеније биле бакалнице где су куповали и грађани али и људи из села, нарочито пред велике празнике долазио је домаћин који је куповао на рабош све што му је потребно а после када преда жито то је отплаћивао.