МОДЕРНО И ТРАДИЦИОНАЛНО

Уназад гледајући српска поезија дала је велики допринос уметности поезије, а имена попут Дучића, Ракића, Диса, Десанке Максимовић, Васка Попе, Бранка Миљковића остају забележена у историји српске културе. Тежећи ка модерним токовима данашње поезије али враћајући се традицији Миро Моравчевић, песник из Прњавора, својом другом збирком поезије „Старе слике, узалуд речи“ снажно и аутентично распевава вечне теме и мотиве поезије, како је нагласио Љубомир Ћорилић.
- Ми овде у Подрињу имамо богато песничко наслеђе што доказују не само они који су нам претходили већ и они који данас раде и стварају. Прва књига Мире Моравчевића „Узалуд речи“ била је покушај да се модернизује текст, али се касније вратио традицији повезавши у другој збирци старе слике са новим направивши везу између свог ранијег живота и прошлости. Певао је о љубави као о највишем осећању, а онда је схватио да свега тога нема ако нема и онога што је прошлост, како национална тако и завичајна, свега што чини везу прошлости са нашим временом. Запевао је о нечему што је јако тешко у времену другачијих убеђења и деструктивних деловања не само на поезију већ и на живот у Србији. Миро је добар, сјајан песник управо зато што је нашао ту меру. Када читате, нпр. о његовом деди Солунцу, имате утисак да је то врло модерна песма. Врлина ове поезије управо је у тој чињеници да се не заборави ““ рекао је Љубомир Ћорилић.