Алекса Шарчевић - гитара која значи живот
Путеви душе сачињени од струна
Верује се да је гитара "живот" започела у древном Вавилону, а затим постепено освајала стари свет. Први жичани инструменти познати археолозима начињени су од корњачиног оклопа као резонатора, савијеног штапа, жица од животињских црева, или свиле. Погрешно се сматра да је у старој Грчкој настала прва гитара. Хелени су заиста поседовали инструмент под називом китара, али он није био налик гитари какву данас знамо, већ претеча харфе.
Иако римска и египатска цивилизација баштине дугу музичку традицију и познају жичане инструменте, гитару moriscu су донели Маври током освајања Шпаније. Правом претечом данашње модерне гитаре сматрамо латину.
Средњи век знатно је утицао на развој гитаре са три, четири, и пет жица. Током XV и XVI столећа примат преузима она са пет струна, а композитори који стварају дела записују их у виду таблатура.
Италија XVII века била је позната као престоница гитаре, али и путујућих музичара. У Француској, инструмент је део престижа, привилегија богатих слојева друштва, док шпанска школа свирања и компоновања остаје „успавана“ до периода романтизма. Додавање шесте жице и измене Антонија Тореса око 1850. године (повећао тело инструмента, изменио пропорције, убацио фреквенцијски шаблон унутар тела, зарад квалитетнијег звука) утичу на јачину звука, квалитет тона, те новине убрзо постају стандард. До данашњег дана ова конструкција модерне „класичне“ гитаре је остала непромењена. У време када Торес доноси свој револуционарни дизајн, немачки имигрант у САД Кристијан Фредерик Мартин, развија укрштени систем и по први пут користи металне жице. Масовну продукцију доживеле су 1900. године управо због Мартиновог дизајна. Он доприноси да звучни спектрум буде интензивнији. Орвила Гибсона повезују са џез гитаром. Разликовале су се од дотадашњих, Мартинових, биле су са металним жицама и телом у облику чела, што је омогућило да горњи део вибрира слободније и тиме додатно повећа јачину звука.
Од древног Вавилона, сунцем окупане топле, сетне Шпаније, етнолошки и антрополошки дисперзивне Америке, раскрснице путева и култура Балкана, до ушушканог града на Сави, гитарска музика је објединила наизглед неспојиве временско-просторне епохе, и трајно се настанила у души младог Алексе Шарчевића, ученика Музичке школе „Михаило Вукдраговић“.
-Музика и вода су једине које ће надживети све. Када њих не буде било и свет ће нестати - каже талентовани гитариста, носилац бројних признања на интернационалним и домаћим такмичењима. Алекса стидљиво признаје да гитара није била први одабир, желео је клавир. На очев наговор, променио је одлуку, а са временом показало се да није погрешио.
-Иако свакодневно вежбам, музика за мене није обавеза. Уживам у сваком тренутку, тону, и дан не може да прође без музике. Уколико и некада дође до засићења, брзо прође. У свакој композицији проналазим оно што ме инспирише. Тренутно је то друга виолинска партита од Јохана Себастијана Баха. Дуго ми је била омиљена композиција. Крије посебну причу. Бах је дело написао након смрти супруге, Марије Барбаре.
Сваки наступ саткан је од мелодија записаних у нотним линијама, скривених и недосањаних кутака живописне имагинације. Есенцију тоновима даје емоција.
-Док свирам, трудим се да тоновима дочарам публици причу. Није важно да ли постоји подлога, или једноставно препустим машти да ме води. Технику многи одвајају од музикалног свирања, али то је повезано. Није могуће нешто интерпретирати без технике, али ни само прецизно извођење нота није довољно. Осећања су важна компонента. Све заједно чини савршен спој.
Алекса је на гитарском одсеку у класи професора Станислава Станојевића, уз школске обавезе, предано се припремају за наредне изазове.
-Увек постоји одговорност према себи. Трудим се да свирам што боље, на концертима и на такмичењима. Можда су такмичења изазовнија, тамо ме пореде са другим извођачима, али не размишљам превише о томе. У фебруару ме очекује интернационално у Штутгарту, затим у априлу у Аустрији и републичко.
Иако римска и египатска цивилизација баштине дугу музичку традицију и познају жичане инструменте, гитару moriscu су донели Маври током освајања Шпаније. Правом претечом данашње модерне гитаре сматрамо латину.
Средњи век знатно је утицао на развој гитаре са три, четири, и пет жица. Током XV и XVI столећа примат преузима она са пет струна, а композитори који стварају дела записују их у виду таблатура.
Италија XVII века била је позната као престоница гитаре, али и путујућих музичара. У Француској, инструмент је део престижа, привилегија богатих слојева друштва, док шпанска школа свирања и компоновања остаје „успавана“ до периода романтизма. Додавање шесте жице и измене Антонија Тореса око 1850. године (повећао тело инструмента, изменио пропорције, убацио фреквенцијски шаблон унутар тела, зарад квалитетнијег звука) утичу на јачину звука, квалитет тона, те новине убрзо постају стандард. До данашњег дана ова конструкција модерне „класичне“ гитаре је остала непромењена. У време када Торес доноси свој револуционарни дизајн, немачки имигрант у САД Кристијан Фредерик Мартин, развија укрштени систем и по први пут користи металне жице. Масовну продукцију доживеле су 1900. године управо због Мартиновог дизајна. Он доприноси да звучни спектрум буде интензивнији. Орвила Гибсона повезују са џез гитаром. Разликовале су се од дотадашњих, Мартинових, биле су са металним жицама и телом у облику чела, што је омогућило да горњи део вибрира слободније и тиме додатно повећа јачину звука.
Од древног Вавилона, сунцем окупане топле, сетне Шпаније, етнолошки и антрополошки дисперзивне Америке, раскрснице путева и култура Балкана, до ушушканог града на Сави, гитарска музика је објединила наизглед неспојиве временско-просторне епохе, и трајно се настанила у души младог Алексе Шарчевића, ученика Музичке школе „Михаило Вукдраговић“.
-Музика и вода су једине које ће надживети све. Када њих не буде било и свет ће нестати - каже талентовани гитариста, носилац бројних признања на интернационалним и домаћим такмичењима. Алекса стидљиво признаје да гитара није била први одабир, желео је клавир. На очев наговор, променио је одлуку, а са временом показало се да није погрешио.
-Иако свакодневно вежбам, музика за мене није обавеза. Уживам у сваком тренутку, тону, и дан не може да прође без музике. Уколико и некада дође до засићења, брзо прође. У свакој композицији проналазим оно што ме инспирише. Тренутно је то друга виолинска партита од Јохана Себастијана Баха. Дуго ми је била омиљена композиција. Крије посебну причу. Бах је дело написао након смрти супруге, Марије Барбаре.
Сваки наступ саткан је од мелодија записаних у нотним линијама, скривених и недосањаних кутака живописне имагинације. Есенцију тоновима даје емоција.
-Док свирам, трудим се да тоновима дочарам публици причу. Није важно да ли постоји подлога, или једноставно препустим машти да ме води. Технику многи одвајају од музикалног свирања, али то је повезано. Није могуће нешто интерпретирати без технике, али ни само прецизно извођење нота није довољно. Осећања су важна компонента. Све заједно чини савршен спој.
Алекса је на гитарском одсеку у класи професора Станислава Станојевића, уз школске обавезе, предано се припремају за наредне изазове.
-Увек постоји одговорност према себи. Трудим се да свирам што боље, на концертима и на такмичењима. Можда су такмичења изазовнија, тамо ме пореде са другим извођачима, али не размишљам превише о томе. У фебруару ме очекује интернационално у Штутгарту, затим у априлу у Аустрији и републичко.
Најстарији очуван инструмент налик гитари је припадао египатском певачу Хар-Мосеу, и сматра се, до сада пронађеном, најстаријом гитаром на свету. Инструмент је пронађен у гробници у којој је Хар-Мосе сахрањен. Његов инструмент је имао три жице и трзалицу, а резонатор је био направљен од чедра. Данас се чува у Археолошком музеју у Каиру.
М. Ж.
Најновији број
25. април 2024.
