ДЕВОЈКЕ ВОЛЕ ХАЈДУКЕ

Хајдука одавно нема. Ни хајдучије! Остале су приче. Преносе се с колена на колено. Увек им се дода понешто, па толико и трају. Као све лепе скаске. Увођене су у литературу. Тамо им је и место, исто као и у славским беседама. Јанко Веселиновић их је овековечио за памћење. Оно на срећу не бледи, јер док је “Хајдучких вечери“ у Мачви, биће и њих, али са призвуком старине, обичаја и свега лепог што је остало од предака. Ако су нам преци били хајдуци, било би ружно да ми будемо свеци!
У време изградње националне државе српско друштво је обиловало хајдучијом. По писању Радоша Љушића, историчара, она тада губи своје основно обележје-одметање од турске власти и борбе против ње. Тај период везан је за српско-турску управу у Србији (1815-1830), међутим у хајдучију се ишло и без невоље, пљачке ради, освете и томе слично.
Љушић пише да је први период владавине кнеза Милоша пружао низ погодности процвату хајдучије. Као главне узроке овој појави наводи потресе који су задесили Србију од 1804. до 1815. Значајно је истаћи и материјалне жртве народа, да одржи мир и добре односе са Турцима и грубост српског административног апарата. Уз ове помиње се и “анархистичка особеност“самог народа, као још сировог и неукроћеног, спремног да на сваки недостатак власти реагује буном и хајдучијом, што је мора се признати тадашњем државном апарату задавало бројне главобоље.