ЈАВНОСТ И ТАЈНОСТ У СРБИЈИ
УДБА КАО СУДБА
Да ли се у овом случају може говорити о борби за власт која је прешла у домен патологије, односно политичке параноје, у чијој основи је страх од губитка власти
Повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић је недавно у дневном листу „ Блиц “ изјавио да би приватни подаци грађана могли бити озбиљно угрожени уколико власт усвоји правилник којим треба да се регулише пресретање електронских комуникација. Увођењем категорије тзв. “задржаних података“ било би омогућено да државни органи и без одлуке суда, што је иначе регулисано Уставом, пресрећу комуникацију грађана. Овај чин власти нам говори да смо још увек далеко од владавине права и правне државе имајући у виду да се на овом примеру види како један подзаконски акт који се зове правилник поништава уставну одредбу. Ова несрећна уредбодавна и правилничка пракса почела је још 2002. године доношењем разних уредби, а једна од њих је и уредба о реструктурирању чија је примена имала катастрофалне последице у привреди.
Издвајање категорије “задржаних података“ из домена комуникације је противуставно, и још више задире у приватност грађана, што је иначе потврђено разним пресудама Европског суда за људска права у Стразбуру. Забрињавајуће је и то што правилник не регулише постојање неизбрисивог трага о томе ко је, када и зашто прислушкиван. У овом случају је обесмишљена било каква контрола што је иначе, манир ове власти. Ствара се и могућност повреде Уставом зајемченог права која су регулисана чланом 41. По том члану, прислушкивање и праћење је могуће само на основу одлуке суда, али се не односи на “задржане податке“. Овим правилником се уводи и тајни надзор локације корисника и то независно од тога да ли он уопште и учествује у комуникацији.
“Надзор локације“ је заправо праћење лица, а та проблематика се може регулисати само законом, а не правилником. Да ли је у питању параноја власти од губитка избора и ко може да гарантује да осим криминалаца и особа за које се основано сумња да су починиоци одређених кривичних дела, предмет прислушкивања и праћења неће бити политички противници, критичари и опоненти режима. Да ли се у овом случају са поменутим усвајањем очигледно неуставног правилника, враћамо у најславнија времена полицијске државе која се формално ““ правно звала СФРЈ. Познато гесло у то време било је, нарочито у периоду непосредно после Другог светског рата “Озна све дозна“.
Издвајање категорије “задржаних података“ из домена комуникације је противуставно, и још више задире у приватност грађана, што је иначе потврђено разним пресудама Европског суда за људска права у Стразбуру. Забрињавајуће је и то што правилник не регулише постојање неизбрисивог трага о томе ко је, када и зашто прислушкиван. У овом случају је обесмишљена било каква контрола што је иначе, манир ове власти. Ствара се и могућност повреде Уставом зајемченог права која су регулисана чланом 41. По том члану, прислушкивање и праћење је могуће само на основу одлуке суда, али се не односи на “задржане податке“. Овим правилником се уводи и тајни надзор локације корисника и то независно од тога да ли он уопште и учествује у комуникацији.
“Надзор локације“ је заправо праћење лица, а та проблематика се може регулисати само законом, а не правилником. Да ли је у питању параноја власти од губитка избора и ко може да гарантује да осим криминалаца и особа за које се основано сумња да су починиоци одређених кривичних дела, предмет прислушкивања и праћења неће бити политички противници, критичари и опоненти режима. Да ли се у овом случају са поменутим усвајањем очигледно неуставног правилника, враћамо у најславнија времена полицијске државе која се формално ““ правно звала СФРЈ. Познато гесло у то време било је, нарочито у периоду непосредно после Другог светског рата “Озна све дозна“.
Најновији број
24. април 2025.
