ШАБАЧКЕ ПРИЧЕ - ДРАГИША МАРСЕНИЋ МАРСО
МОЗАИК ЖИВОТА
Од Ријеке Марсенића, где је рођен, до Шапца где се настанио и остао Шапчанин, пут је Драгишу Марсенића водио кроз разноврсне животне стазе, а они који га боље познају рекли би да је изабрао најбољи. Од те северне Црне Горе, и мале насеобине Марсенића у селу код Андријевице, отиснуо се у младости а о постојбини данас вели “То је најнесретнији део српске територије, у континуитету.“ Ипак сећање на долину Лима сада је најчешће обојено сликама несвакидашње природе а оно “о постојбини Срба и Црногораца“ само понекад навире као изворска река старе државе о којој се данас само беседи. У револту, због познатих догађаја, црногорским новинама је послао текст, наравно потписан, у коме је између много тога, навео “ Ако не могу да будем Србин у Црној Гори, нећу да будем ни Црногорац“.
Драгиша је у Марсенића рођен оне грдне 1941. године али на леп дан, Светог Саву, иако му је крштеница датирана на април, па је тако и животни мото али и сликарско надахнуће извирало у светосављу. “Свети Сава је мени идол или нека велика тежња, понеки пут брига и патња што се никад више није родио ни један велики Србин који би се одрекао свега великог и раскошног за интересе народа и државе. И он је мени нешто скоро нестварно.“
У тим ружним временима и обиљу сиромаштва Драгиша је био добар ђак, завршио нижу гимназију и мајка га дала да учи машинску техничку која је трајала три године не би ли се што пре домогао свог посла. И у другој години те школе осваја бронзану медаљу на међународном сајму занатства за обраду метала а неки месец касније за цртеж тушем добио је другу награду за Дан ослобођења Подгорице као једини средњошколац. После тога није било дилеме којим путем поћи, уметност је вукла себи а њу је осетио још у детињству када је старијој сестри цртао школске радове. Утицао је и блиски рођак Тихомир Марсенић, који је докторирао светску књижевност на Сорбони и био дописни члан Француске академије наука и уметности. У то време отац му је био на робији као припадник четничког покрета иако је био, како Марсо каже “угледан човек, није окрвавио руке“, па га је високи функционер Блажо Јовановић, који га је добро познавао предложио за ослобађање и рехабилитацију а до тада је “мајка као старинска српска мајка јуначки све поднела и нас четворо извела на пут. Доживела је да њена деца буду неки људи, данас јој је 97 година и на Митровдан, сваке године сестра и брат идемо да јој посветимо пажњу“.
Драгиша је у Марсенића рођен оне грдне 1941. године али на леп дан, Светог Саву, иако му је крштеница датирана на април, па је тако и животни мото али и сликарско надахнуће извирало у светосављу. “Свети Сава је мени идол или нека велика тежња, понеки пут брига и патња што се никад више није родио ни један велики Србин који би се одрекао свега великог и раскошног за интересе народа и државе. И он је мени нешто скоро нестварно.“
У тим ружним временима и обиљу сиромаштва Драгиша је био добар ђак, завршио нижу гимназију и мајка га дала да учи машинску техничку која је трајала три године не би ли се што пре домогао свог посла. И у другој години те школе осваја бронзану медаљу на међународном сајму занатства за обраду метала а неки месец касније за цртеж тушем добио је другу награду за Дан ослобођења Подгорице као једини средњошколац. После тога није било дилеме којим путем поћи, уметност је вукла себи а њу је осетио још у детињству када је старијој сестри цртао школске радове. Утицао је и блиски рођак Тихомир Марсенић, који је докторирао светску књижевност на Сорбони и био дописни члан Француске академије наука и уметности. У то време отац му је био на робији као припадник четничког покрета иако је био, како Марсо каже “угледан човек, није окрвавио руке“, па га је високи функционер Блажо Јовановић, који га је добро познавао предложио за ослобађање и рехабилитацију а до тада је “мајка као старинска српска мајка јуначки све поднела и нас четворо извела на пут. Доживела је да њена деца буду неки људи, данас јој је 97 година и на Митровдан, сваке године сестра и брат идемо да јој посветимо пажњу“.
Најновији број
24. април 2025.
