Инфо

1. јул 2021.1. јул 2021.
Фото: Глас Подриња

Фото: Глас Подриња

ПОРОДИЦА МЕХМЕТИ ПОСЛЕ ЛУТАЊА СМЕШТАЈ НАШЛА У ПРИХВАТИЛИШТУ “ХУМАНОГ СРЦА”

Шесторо деце не сме бити на улици

Виолета, Милица, Марија, Николија, Неџад (Алекса) и Теодора су сво њихово богатство. “Прошли смо Јужну и Западну Србију до пола. “Радио сам на фармама у Ковину, Новом Саду... Радио сам у Панчеву у столарској радњи где сам правио мртвачке сандуке. Просио сам по црквама. Чувао сам их, пазио. Никакву помоћ од државе нисмо могли да остваримо зато што смо се често селили и нисмо имали пребивалиште”, каже Шефкет Мехмети, крштено Никола
Шефкет Мехмети, крштено Никола, заједно са супругом Мајом Николић Мехмети и шесторо деце, сплетом несрећних животних околности постао је станар Прихватилишта за одрасле Фонда “Хумано срце Шапца”.

Обоје су рођени у Београду и живот их није штедео. Шефкета, односно Николу, мајка је оставила када је био сасвим мали. Брат му је умро у 21. години, а отац га се одрекао због брака са Мајом склопљеног у православној цркви.

Мајини су се развели када је имала 12 година, после небројених свађа, туча и интервенција полиције. Одгајили су је отац, стриц и баба. Ни они нису гледали благонаклоно на овај брак.

Виолета, Милица, Марија, Николија, Неџад (Алекса) и Теодора су сво њихово богатство. Виолета има девет година, а најмлађа Теодора само месец дана. Ових дана ће је крстити у цркви “Светог Петра и Павла” у Шапцу. Имали су и још једног дечака који је умро убрзо по рођењу.

До доласка у Шабац живели су номадски. Никола није бирао послове да прехрани породицу.

-Највише су нам помогли пријатељи Дејан и Срђан, које смо упознали пре пет година у цркви. Проналазили су ми послове, возили ме до тамо... Прошли смо Јужну и Западну Србију до пола. Радио сам на фармама у Ковину, Новом Саду... Радио сам у Панчеву у столарској радњи где сам правио мртвачке сандуке. Тада смо живели у Обреновцу. Путовао сам сваки дан. Вероватно бисмо и даље били тамо да човек у чијој смо кући живели није ту кућу продао. Никакву помоћ од државе нисмо могли да остваримо зато што смо се често селили и нисмо имали пребивалиште, објашњава Никола.

Николија није Николино биолошко дете, мада ју је прихватио и дао јој своје презиме. Док су живели у Београду као подстанари прихватили су човека из Сремске Митровице да живи са њима, јер није имао где. После неког времена Маја је напустила Николу и отишла са тим човеком у Митровицу. Никола прихвата свој део одговорности за њен одлазак и каже да ју је после смрти првог сина често кривио за то, мада није било разлога.

Живели би у селу
-Овде нам је добро. Боље него што смо навикли. Моја највећа жеља је да деци обезбедим трајни кров над главом. Виолета, Милица и Марија треба да иду у школу. Ја ћу морати да нађем посао. Радо бисмо остали у Шапцу. Одговарало би нам сеоско домаћинство. Видели смо да држава поклања 2.000 кућа у селима. Не знам који су услови и колико је то реално. Знам да радим све сеоске послове, имам доста искуства у сточарству. Све сам то већ радио. Хранио сам бикове, био “бабица” овцама и козама..., наводи Никола.


-Када је Николија имала око две године њен отац ју је узео. Била је код њега десетак дана. Захваљујући центру за социјални рад и митровачкој полицији вратили смо је код нас, прича Никола.

Време док Маја није била са њима било је посебно тешко за Николу и децу.

-Просио сам по црквама. Чувао сам их, пазио. Срђан и Дејан су ми нашли посао на фарми коња између Новог Сада и Каћа. Децу бих ставио у празан бокс на ћебе на сламу, док сам ја чистио штале. Никакву помоћ од државе нисмо могли да остваримо зато што смо се често селили и нисмо имали пребивалиште, каже Никола.

Из Обреновца су и дошлу у Шабац, тако што је једна игуманија чула за Ружу Поповић и Фондацију “Хумано срце Шапца”. Затим су Ружу контактирали Николини и Мајини пријатељи Дејан и Срђан. Одмах су смештени у Прихватилиште. Задовољни су, али свима је јасно да то за ову породицу не може бити трајно решење.

Прихватилиште “Хуманог срца Шапца” је дом за људе напуштене од свих, који немају где да оду. Углавном су то старији, слабог здравља. Због деце су морали додатно да обезбеде овај објекат који се налази иза прве капије “Зорке”.

Набавили су им и мале базене, а док не стигну играчке деца се играју празном флашом од јогурта. Нису имали ништа ни од гардеробе, обуће. Фондација им је све то обезбедила.

-Наша политика је да нико не сме бити заборављен, а посебно не деца. Чули смо да је породица са шесторо деце остала на улици. Чим сам чула за децу рекла сам да дођу. Пријавила сам им место боравка да би могли да остваре неку социјалну помоћ. Сада ћемо тражити неки посао за Николу. За сада неће бити гладни и на улици. Ово није трајно решење, па када се у перспективи укаже нека прилика да им се обезбеди трајни дом радићемо на томе. Деца треба да иду у школу, млађи у вртић, каже Ружа Поповић, председник Управног одбора Фондације “Хумано срце Шапца”.
М.М.

Најновији број

25. новембар 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa