др Олгица Станић Бугарчић, Фото: "Глас Подриња"
ИНСУЛИНСКА РЕЗИСТЕНЦИЈА СВЕ ЧЕШЋА БОЛЕСТ
Неопходна промена животних навика
“Углавном се дијагностификује код жена јер се оне чешће јављају у амбуланту, али ни мушкарци нису поштеђени, нарочито гојазни и они који имају дијабетес у породици. Терапијске мере најпре подразумевају промену животних навика” наводи др Олгица Станић Бучарчић, интерсниста ендокринолог у Општој болници Шабац
Инсулинска резистенција може се сматрати још једном од болести савременог доба. Тек последњих година се прича о овом метаболичком поремећају који подразумева отпорност организма на сопствени инсулин, који лучи панкреас, у народу познат под називом гуштерача. Најчешћи узрок појаве инсулинске резистенције је такозвани седентарни начин живота, односно мањак физичке активности, неадекватна исхрана, а значајну улогу могу имати и генетски фактори. Симптоми најчешће нису јасни и очигледни да би се одмах посумњало на овај поремећај.
Све чешће се јавља, углавном код млађих жена, а уколико се не лечи може прећи у дијабетес типа два. Нема изражене неке типичне симптоме, па често остаје непрепозната дуже времена.
-Инсулинска резистенција се у мањем броју случајева открива тако што неко директно посумња на њу. Углавном се јављају жене које планирају трудноћу и имају примарни стерилитет или девојке које имају полицистичне оварујуме. Неретко се приликом испитивања открије и преддијабетесно стање. Наш циљ јесте да приликом постављања дијагнозе инсулинске резистенције предузмемо терапијске мере како би спречили настанак дијабетеса, наводи др Олгица Станић Бучарчић, интерниста ендокринолог у Општој болници Шабац.
Симптоми најчешће нису јасни и очигледни како би одмах упутили на ову болест. Најчешће се ради о повећању телесне тежине, која се не може регулисати класичним дијетама. Вишак масних наслага око струка може бити један од знакова, јер може значити вишак масти око органа што такође доприноси инсулинској резистенцији, повећаним ослобађањем масних киселина, хормона и проинфламаторних материја.
-Поред добијања на тежини, пацијенти се жале на осећај надутости, изузетну потребу за слатким, честе нападе глади у току дана, тромост, безвољност, жене на појачану маљавост, пајаву акни. Углавном се дијагностификује код жена јер се оне чешће јављају у амбуланту, али ни мушкарци нису поштеђени, нарочито гојазни и они који имају дијабетес у породици. Иако је најчешће у вези, то не значи да сви гојазни пате од инсулинске резистенције, нити да се она јавља искључиво код особа са прекомерном телесном тежином, наводи др Бугарчић.
Дијагноза се може поставити мерењем нивоа јутарње глукоза и инсулина и израчунавањем такозваног индекса инсулинске резистенције. Уколико је добијена вредност већа од 2,5 то указује на постојање инсулинске резистенције где се мора предузети лечење.
Знатно је поузданији тест оптерећења глукозом. Тест подразумева мерење инсулина и глукозе, а одмах потом пацијент попије 75 грама глукозе растворене у чаши воде. Након тога се мери концентрација инсулина и глукозе у крви у 60. и 120. минуту. Вредност глукозе и инсулина у наведеном времену, као и изглед криве која прати пораст и пад глукозе и инсулина одређује да ли особа има инсулинску резистенцију или не.
По успостављању дијагнозе неопходно је да пацијент промени стил живота. Уравнотежена исхрана и већа физичка активност предуслов су да се спречи да инсулинска резистенција пређе у дијабетес.
-Терапијске мере најпре подразумевају промену животних навика. Прво се препоручује промена исхране, односно смањење уноса угљених хидрата, газираних сокова, белог брашна, рафинисаних шећера, маргарина мајонеза... Обавезно је и повећање физичке активности у трајању од најмање 20 до 45 минута и то шетња, али бржим темпом, а уколико неко из одређених разлога не може да шета препоручује се пливање или вожња бицикла. Уз промену животног стила уводи се и медикаментална терапија, најчешће метформин, који својим централним дејством доводи до смањења осећаја глади уз друге корисне ефекте. Такође се примењује и миоинозитол, а уколико пацијент не толерише метформин постоје и такозвани инсулниски сензитајзери или тиазолидиндиони, који се ређе примењују и то обично ако је инсулинска резистенција удружена са појавом глукозне толеранције, каже наша саговорница.
Поред дијабетеса инсулинска резистенција може и на друге начине негативно да утиче на здравље.
-Нарочито је изражен полицистични овуларијум, где долази до поремећаја менструалног циклуса, а тиме је отежано и зачеће. Удружен са гојазношћу може да доведе до метаболичког синдрома. Вишак инсулина може имати и неповољно дејство на крвне судове и убрзати атеросклерозу. Најновија истраживања су дошла до закључка да може да утиче и на централни нервни систем и то на поремећај центра за глад и да због тога долази до напада глади, каже др Бугарчић.
Наша саговорница иситиче да се, уколико се посумња на овај синдром, одмах уради дијагностика како би се спречила прогресија и евентуални настанак дијабетеса.
Све чешће се јавља, углавном код млађих жена, а уколико се не лечи може прећи у дијабетес типа два. Нема изражене неке типичне симптоме, па често остаје непрепозната дуже времена.
-Инсулинска резистенција се у мањем броју случајева открива тако што неко директно посумња на њу. Углавном се јављају жене које планирају трудноћу и имају примарни стерилитет или девојке које имају полицистичне оварујуме. Неретко се приликом испитивања открије и преддијабетесно стање. Наш циљ јесте да приликом постављања дијагнозе инсулинске резистенције предузмемо терапијске мере како би спречили настанак дијабетеса, наводи др Олгица Станић Бучарчић, интерниста ендокринолог у Општој болници Шабац.
Симптоми најчешће нису јасни и очигледни како би одмах упутили на ову болест. Најчешће се ради о повећању телесне тежине, која се не може регулисати класичним дијетама. Вишак масних наслага око струка може бити један од знакова, јер може значити вишак масти око органа што такође доприноси инсулинској резистенцији, повећаним ослобађањем масних киселина, хормона и проинфламаторних материја.
По успостављању дијагнозе неопходно је да пацијент промени стил живота. Уравнотежена исхрана и већа физичка активност предуслов су да се спречи да инсулинска резистенција пређе у дијабетес
-Поред добијања на тежини, пацијенти се жале на осећај надутости, изузетну потребу за слатким, честе нападе глади у току дана, тромост, безвољност, жене на појачану маљавост, пајаву акни. Углавном се дијагностификује код жена јер се оне чешће јављају у амбуланту, али ни мушкарци нису поштеђени, нарочито гојазни и они који имају дијабетес у породици. Иако је најчешће у вези, то не значи да сви гојазни пате од инсулинске резистенције, нити да се она јавља искључиво код особа са прекомерном телесном тежином, наводи др Бугарчић.
Дијагноза се може поставити мерењем нивоа јутарње глукоза и инсулина и израчунавањем такозваног индекса инсулинске резистенције. Уколико је добијена вредност већа од 2,5 то указује на постојање инсулинске резистенције где се мора предузети лечење.
Знатно је поузданији тест оптерећења глукозом. Тест подразумева мерење инсулина и глукозе, а одмах потом пацијент попије 75 грама глукозе растворене у чаши воде. Након тога се мери концентрација инсулина и глукозе у крви у 60. и 120. минуту. Вредност глукозе и инсулина у наведеном времену, као и изглед криве која прати пораст и пад глукозе и инсулина одређује да ли особа има инсулинску резистенцију или не.
По успостављању дијагнозе неопходно је да пацијент промени стил живота. Уравнотежена исхрана и већа физичка активност предуслов су да се спречи да инсулинска резистенција пређе у дијабетес.
Нема изражене неке типичне симптоме, па често остаје непрепозната дуже времена
-Терапијске мере најпре подразумевају промену животних навика. Прво се препоручује промена исхране, односно смањење уноса угљених хидрата, газираних сокова, белог брашна, рафинисаних шећера, маргарина мајонеза... Обавезно је и повећање физичке активности у трајању од најмање 20 до 45 минута и то шетња, али бржим темпом, а уколико неко из одређених разлога не може да шета препоручује се пливање или вожња бицикла. Уз промену животног стила уводи се и медикаментална терапија, најчешће метформин, који својим централним дејством доводи до смањења осећаја глади уз друге корисне ефекте. Такође се примењује и миоинозитол, а уколико пацијент не толерише метформин постоје и такозвани инсулниски сензитајзери или тиазолидиндиони, који се ређе примењују и то обично ако је инсулинска резистенција удружена са појавом глукозне толеранције, каже наша саговорница.
Поред дијабетеса инсулинска резистенција може и на друге начине негативно да утиче на здравље.
-Нарочито је изражен полицистични овуларијум, где долази до поремећаја менструалног циклуса, а тиме је отежано и зачеће. Удружен са гојазношћу може да доведе до метаболичког синдрома. Вишак инсулина може имати и неповољно дејство на крвне судове и убрзати атеросклерозу. Најновија истраживања су дошла до закључка да може да утиче и на централни нервни систем и то на поремећај центра за глад и да због тога долази до напада глади, каже др Бугарчић.
Наша саговорница иситиче да се, уколико се посумња на овај синдром, одмах уради дијагностика како би се спречила прогресија и евентуални настанак дијабетеса.
М.М.
Најновији број
18. април 2024.
