Инфо

18. август 2022.18. авг 2022.
Фото: Приватна архива

Фото: Приватна архива

Јована Милетић, стјуардеса у Уједињеним Арапским Емиратима

Несвакидашњи живот Шапчанке са кофером у рукама

Овај посао бих препоручила свима који воле да раде са људима и путују и којима није само новац мотивација. То јесте велики плус, али ако радиш само због новца, јако брзо постанеш незадовољан зато што те ништа не испуњава
Несвакидашњи живот рођене Шапчанке Јоване Милетић одвија се са кофером у рукама, па смо тако и овај разговор обавиле телефонски, након што је слетела у Венецију, будући да ће у децембру бити три године како је стјуардеса за познату авио-компанију у Уједињеним Арапским Емиратима. Завршила је хотелски менаџмент у Београду, учествовала у програму „Work and travel“ у Америци, радила у хотелима у Србији и Словенији. За садашњи посао аплицирала је и током студија, али је, иако је примљена, одустала, желећи да прво стекне диплому. Касније, како то живот сам намести за сигурне у свој циљ, док је била у националној, пријавила се и за три различите иностране авио-компаније и на сва три места била примљена, тако да је у том тренутку дошла у ситуацију да може да бира.

Кад снови постану стварност
Сада јој је база у Дубаију. Обишла је све светске континете и била у 46 земаља.
-Раније у току факултета чула сам од другарица приче о Емиратима и ишла сам тамо неколико пута. Једном сам у Србији конкурисала и нисам прошла, али сам добила посао за другу инострану компанију и одустала, јер нисам желела да напустим факултет. Када сам отишла у Словенију после факултета, где игром случаја имам папире, аплицирала сам за компанију у којој тренутно радим и у последњем кругу нисам прошла. То ми је деловало као прави посао за мене. Након што сам једном изашла из Србије и отишла у Америку, било ми је изузетно тешко да се уклопим и схватила сам да ћу живот какав желим да имам тешко имати са послом на рецепцији неког хотела у нашој земљи- објашњава рођена Шапчанка.

Тада је уследио полугодишишњи рад за националну авио-компанију и прилика коју је други пут успешно искористила.

-Како се то обично и деси, кад најмање очекујеш и кад већ имаш посао, појаве се многе прилике, па сам тако и ја била примљена у све три компаније у исто време. Одлучила сам се за ону која ми је била прва жеља и тамо сам од децембра 2019. године. Тек сам почела да летим месец дана и онда се десио локдаун. До јула претходне године имала сам једном месечно лет и ретко где смо могли да изађемо напоље због короне. Сада летимо много чешће и практично сам свака два дана негде на путу- прича Јована.

Несвакидашњи
живот рођене Шапчанке Јоване Милетић одвија се са кофером у рукама, Фото: Приватна архива


Посао је захтеван, али пружа много прилика какве су већини других професија ускраћене.

-Препоручила бих га свима који воле да раде са људима и путују и којима није само новац мотивација. То јесте велики плус, али ако радиш само због новца, јако брзо постанеш незадовољан зато што те ништа не испуњава. Много људи тако раде и чувају сваки динар, не уживају на паузама између летова и онда једва чекају да се врате кући зато што им Дубаи изгледа превише лажно и вештачки. Наравно да је много другачије него код куће, али треба се трудити и остварити нормалан живот док смо ту, а не само чувати паре за повратак. Мислим да је најбоље ако долазиш са циљем да пропутујеш, да видиш нешто.
Не кажем да је савршено, некад је јако тешко. Мени је у јулу било изузетно напорно, чак сам се и разболела због превише посла и нисам могла да дочекам одмор- истиче.

Управо је тај одмор лепота посла, јер може да одабере било које место на карти и одлазак на жељену дестинацију постаје лако остварив сан. Осим што кабинско особље има плаћен смештај, повластице и попусте, не само за одласке у фитнес центре, на базене, услуге и куповину у појединим објектима, добија и бесплатне годишње карте за путовање по избору.

-Недавно сам била на Балију где нисам платила карту, а реална цена је била 1.600 евра. Да радим било који други посао, да сам у Србији, сигурно не бих могла то да приуштим или бих морала да чувам целе године паре само за тај један одмор и да ни на шта друго не трошим новац. Тамо је прелепо- прирoда, људи, начин на који живе, пожелиш да останеш цело лето и не би ти ништа фалило. Маурицијус је много леп такође. Свака држава има нешто своје што је издваја. У Европи су ми међу омиљеним дестинацијама Рим и Шпанија. У јуну сам искористиле слободне дане и отпутовала са дечком у Јордан, да видим Петру, једно од светских чуда. То ми је био један од снова и стварно је било прелепо искуство. Ишли смо у Wadi Rum, црвену пустињу клоја изгледа магично. То је једно од најбољих путовања која сам себи могла да приуштим захваљујући овом послу- наглашава она.

Дубаи- место бројних могућности
Живот у Дубаију има своје предности и мане, све зависи од особе и како она одлучи да посматра то место. Неки људи су много дуже од ње ту, али су видели много мање, јер просто нису желели да препознају потенцијал тог места. Јована користи слободне дане да путује са друштвом, одлази у спортско- рекреативне центре да игра одбојку, организују излете и путовања викендом.

-Овде има много наших људи, не само у овом послу, већ можда и највише у угоститељству, хотелијерству, фитнесу... Ретко ко се одлучује да трајно живи у Дубаију, мислим да је неки лимит 10 година. Они који оснују породицу обично се враћају у Европу. Ако бих престала да радим овај посао, сигурно бих још неко време остала да живим на истом месту. Планирам да у међувремену покренем неки свој посао, зато што су овде ако имаш добру идеју велике могућности да напредујеш. Искрено, волела бих да се вратим у Европу оног тренутка кад будем имала породицу, зато што се начин живота у Дубаију са породицом превише разликује до оног како у Србији сматрамо да то треба функционише- објашњава.

Несвакидашњи живот рођене Шапчанке Јоване Милетић одвија се са кофером у рукама, Фото: Приватна архива


О трајном повратку у родну земљу, међутим, не размишља. Долазила је у мају у Шабац на четири дана како би присуствовала једној свадби. Кратак боравак искористила је да види драге људе и маму, која је једина од најближе родбине у Србији.

-Недостају ми пријатељи и мама која живи у Србији, а и сестре које су у иностранству, тако да смо сви свуда по свету. Из Србије ми недостаје начин живота, могућност да лако изађеш и прошеташ где хоћеш. Док сам живела ту, нисам обраћала пажњу на природу, нисам схватала која је предност кад имаш двориште око куће, зеленило, паркове, али кад то немаш, онда неизоставно осетиш колико ти је заправо баш то потребно- наглашава.

По завршетку нашег разговора састала се са сестром која је у Италију допутовала из Словеније како би се виделе. Када сретне наше људе на летовима, срце јој је пуно, пошто се то и не дешава често. Некад се роде пријатељства и познанства, размене контакти и то је једна од најлепших страна посла. Она мало мање лепа је чињеница да сваки пут ради са људима различитих карактера и са различитих поднебља, а те културолошке разлике понекад се осете приликом односа према радним задацима.

-Наши путници су највише Арапи, Индијци и Пакистанци, ретко наши људи. Једном сам на лету од Атине до Њујорка игром случаја упознала наше људе, жену која је путовала са сином. Следећи пут кад сам ишла тамо смо се виделе, пошто смо размениле контакте. То је један од дивних примера и предности овог посла. Упознајеш људе и некад се из тога роде лепа познанства- наводи.

Посао је захтеван, али пружа много прилика какве су већини других професија ускраћене.
-Препоручила бих свима који воле да раде са људима и путују и којима није само новац мотивација


Умор некад победи жељу да се свака пауза искористи максимално, али је са таквом врстом посла то очекивано и разумљиво.

-Када те стигне умор, ниси заинтересован да обилазиш дестинације на којима си, само да то време посветиш одмору и опоравку од пута. Углавном увек изађем бар на кратко, али се догодило да сам у Лондон летела пет пута и ниједном нисам изашла до центра. Сваки пут нађем изговор, некад због хладноће, некад због удаљености хотела од града. Онда кривим себе, а заправо је главни разлог умор, тако да је логично да он понекад буде јачи од жеље да нешто видимо или урадимо- објашњава и додаје да некад заиста нема шта ни да се види.

-Једном сам изашла у Даки у Бангладешу. То је једно од места где сам помислила да ми је драго што сам из Европе. Због начина на који смо одрасли, како смо васпитани, имамо разлога да будемо поносни одакле смо- поручује Јована.

Ипак је Србија, истиче, у срцу.
Д.Димитријевић
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa