ПОЕЗИЈА - ХРАНА ЗА ДУШУ

Лазар Николић, у Коцељеви познатији као Лаки Теренац, аутор је око 50 песама које у себи носе лепоту природе, љубави и давања. Многи стихови проткани су пејзажним сликама родног села Љутица из којег је отишао као петнаестогодишњак. По занимању је руковалац грађевинских машина и иза себе има скоро четири деценије радног искуства.
Лазар Николић рођен је у Љутицама 1957. године. Основну школу завршио је са одличним успехом а потом уписао грађевинску школу у Београду и постао стипендиста тада чувеног предузећа „Трудбеник“. Иза њега је 37 година рада по брдима и долинама од Црне Горе до Војводине, по каменоломима и аутопутевима. Радио је у бројним предузећима, у разним крајевима земље, да би пре неколико година одлучио да купи грејдер и оснује самосталну радњу под називом Лаки Теренац. Живи у Коцељеви са супругом Даром са Златибора. Каже да је спона између ниско градње и писања поезије негде у њему, у његовој души.
- Замислите дечака од 15 година који никада до одласка из села није видео велику машину и наједном му неко да ту велику машину. То је неописив осећај. Дајеш себи на значају али не будеш препотентан. Испуниш себе и докажеш да и неки сељачић из Љутица, који има окачене “пироћанце“ опанке на некој тараби, може да прави аутопут. Грејдер ми данас обезбеђује материјалну егзистенцију, а поезију доживљавам као храну за душу - прича Лаза који смисао живота види у љубави, у природи, лепоти.