СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
ШАПЧАНИН СА ВАТРОМ НА ГРУДИМА
Током протекле четири деценије многи од мојих саговорника спомињали су ми човека по надимку Ћопуле. Сви су о њему говорили најбоље али ми нико није могао дати неке прецизније податке о њему. Продавао је одличне вруће шкембиће по шабачким улицама. Добродушан и хром па су му зато и дали надимак Ћопуле. Једнога дана успео сам да га пронађем на једној старој шабачкој фотографији која је приказивала неки велики скуп грађана у центру Шапца. Са сајџијском лупом на оку студиозно сам прегледао преко стотину особа на фотографији. У доњем десном углу уочио сам човека са белим качкетом на глави и белом кецељом. На грудима је носио овалну металну посуду, сличну оним у којима су некада млекаџије носиле млеко. Ова је била већа и имала је у доњем делу додатак у којем је горео ћумур и стално подгревао шкембиће у посуди. Баш таквог су ми га и описивали моји саговорници. Коначно сам видео како изгледа Ћопуле али ко је био тај човек остала је непознаница. Уследило је даље трагање за његовим потомцима. Од мојих старих саговорника добио сам податке да је имао супругу, два сина и да се презивао Драгутиновић.
Био сам чврсто решен да идентификујем човека о којем су ми говорили стари Шапчани, а од којих су неки били рођени пре 1900. године. Пролазили су месеци и коначно 13. маја 2009. године долазим у контакт са његовим сином Миланом Драгутиновићем рођеним 1927. године у Шапцу. Показујем господину Милану фотографију на којој се налази његов отац. Он ми током дужег разговора, који наравно снимам, даје све податке о својој породици. Та животна прича као да је из филма.
Шапчанин Душан, Танасија, Драгутиновић рођен 1896. године као младић од 18 година добровољно је отишао у Први светски рат у којем је током борби тешко рањен у леву ногу. У импровизованој ратној болници на фронту рањена нога морала је да се одсече. Дали су му да се напије љуте ракије јер није било лекова против болова. Два војника су га држала док му је лекар малом тестерицом два пута секао ногу до испод колена. Преживео је две операције и са многим тешко рањеним Србима Душан Драгутиновић бродом је пребачен у Француску на лечење, где му је уместо леве ноге уграђена протеза. Када се опоравио и научио француски дали су му да ради у једној војној фабрици муниције која се налазила у Тулузу. Свакодневно је радио на траци на којој су се склапале гранате које су слате на Солунски фронт где су борбе још трајале. Године су пролазиле. Пред крај рата стигла му је вест да му је рођени брат Милан погинуо на Солунском фронту. Потрешен том вешћу Душан је испио пар чаша вина. Војни полицајац је то приметио и пријаво директору фабрике који је Душана моментално уклонио са посла пошто се радило о крајне опасном послу у фабрици муниције. Када је Душан рекао директору да је управо добио вест да му је брат погинуо на пробоју Солуна овај је променио свој став и рекао му да оде кући , да се одмори, испава и сутра дође на посао.
Душану је већ прелила чаша горког пића, изгубио је леву ногу, рођеног брата. Мучила га је и носталгија за домовином. Напушта Француску и враћа се у свој родни град Шабац.
Рат је завршен. Шабац је порушен. Требало је започети нови живот, а тај живот је био сакат као и Душан. Народу је требало хране а и он је морао да некако преживи. У кафани „Тунел“ на Баиру, чији је тадашњи власник био Милорад Томић, узимао је шкембиће и продавао их по граду. Цео дан ходао је по Шапцу храмљући по калдрми, носећи на грудима тешку металну посуду са јелом која је имала на свом доњем делу направљено мало ложиште у којем је стално горео ћумур. Душан је преко одела носио кожну кецељу која га је штитила од топлоте. Преко ње носио је белу куварску кецељу, а на глави бели качкет. Шкембићи се једу док су врући и зато је Душан на грудима носио и јело и ватру. Може се рећи да је носио ватру и на себи и у себи.
Остало ми је непознато да ли је тај систем подгревања јела и продаје био његов изум. У сваком случају био је оригиналан и ефикасан. Мајстори и шегрти у шабачким радњама нису морали да напуштају посао да би ишли да једу у кафани. Душан им је доносио топло укусно јело, што би се рекло, долазио им је на ноге. Из милоште су га назвали Ћопуле. Временом га је упознао цео Шабац, а онда му се једнога дана 1925. године осмехнула срећа. Срео је у граду Мађарицу Марију Ковач, удовицу из Печуја, која је била дошла у Шабац да посети сестру Илинку, удату Шарчевић. Марија је променила веру, венчала се са Душаном и заједничким снагама наставили су посао са кувањем и продајом шкембића. Као већина Мађарица Марија је била мајстор за кување, а кувала је још боље шкембиће у односу на оне из кафане „Тунел“. Душан је са кланице на колицима довлачио сточне изнутрице, прао их на обали Саве, а Марија их је код куће педантно чистила и кувала дневно по 15 килограма до касно у ноћ. Становали су у Доњем шору. Били су неуморни у послу који је временом постао уносан јер су продавали квалитетно јело. Тако су стекли велики број муштерија, купили другу кућу у улици Војводе Мишића. На свет име је 1927. године дошао и син Милан који ми је дао бројне податке о својим родитељима. Хвала му што ми је помогао да после неколико деценија сазнам истину о Шапчанину званом Ћопуле и пренесем је и вама читаоцима.
Душанов тешки живот ипак је оставио трагове у његовој напаћеној души. Причали су ми моји стари саговорници да је волео да сврати у стару кафану „Тунел“ (данас је то простор паркинга код хотела „Зелени венац“) где је на почетку узимао шкембиће за продају. Кафана „Тунел“ била је седиште шабачких бекрија. У њој су се одржавале Бекријске славе, а Ћопуле је волео да попије а и да протури коју карту кроз прсте. Знао је Ћопуле и да се од добијеног пазара напије. Плати Цицвариће да му улицом свирају па кад дођу пред хотел „Париз“ викне: „Трипут урааа за градоначелника...“ Тада из кафане „Париз“ изађе корпулентни и бркати власник Јанко Гроздић, брат градоначелника Петра Гроздића, па му у шали каже: „Е, Ћопуле, што ти Аустријанци не одбише и другу ногу“. Али знао је Јанко Гроздић све Ћопулине животне муке и схватао га је. Чак му је био и велики заштитник у неким ситуацијама у граду када су санитарци хтели да забране рад Ћопули.
Када је 192.8 године краљ Александар долазио у Шабац, односно Текериш, на откривање споменика погинулим ратницима на Церу у Првом светском рату, за све ратне инвалиде овога краја био је приређен ручак. Сви су добили по 300 динара у кешу и по пакло дворских цигара. Међу њима је био и Душан Драгутиновић ““ Ћопуле, добровољац из Првог светско рата, човек, борац, ратни инвалид, Шапчанин који је носио ватру на грудима и у грудима све до 1972. године када је отишао у незаборав.
Био сам чврсто решен да идентификујем човека о којем су ми говорили стари Шапчани, а од којих су неки били рођени пре 1900. године. Пролазили су месеци и коначно 13. маја 2009. године долазим у контакт са његовим сином Миланом Драгутиновићем рођеним 1927. године у Шапцу. Показујем господину Милану фотографију на којој се налази његов отац. Он ми током дужег разговора, који наравно снимам, даје све податке о својој породици. Та животна прича као да је из филма.
Шапчанин Душан, Танасија, Драгутиновић рођен 1896. године као младић од 18 година добровољно је отишао у Први светски рат у којем је током борби тешко рањен у леву ногу. У импровизованој ратној болници на фронту рањена нога морала је да се одсече. Дали су му да се напије љуте ракије јер није било лекова против болова. Два војника су га држала док му је лекар малом тестерицом два пута секао ногу до испод колена. Преживео је две операције и са многим тешко рањеним Србима Душан Драгутиновић бродом је пребачен у Француску на лечење, где му је уместо леве ноге уграђена протеза. Када се опоравио и научио француски дали су му да ради у једној војној фабрици муниције која се налазила у Тулузу. Свакодневно је радио на траци на којој су се склапале гранате које су слате на Солунски фронт где су борбе још трајале. Године су пролазиле. Пред крај рата стигла му је вест да му је рођени брат Милан погинуо на Солунском фронту. Потрешен том вешћу Душан је испио пар чаша вина. Војни полицајац је то приметио и пријаво директору фабрике који је Душана моментално уклонио са посла пошто се радило о крајне опасном послу у фабрици муниције. Када је Душан рекао директору да је управо добио вест да му је брат погинуо на пробоју Солуна овај је променио свој став и рекао му да оде кући , да се одмори, испава и сутра дође на посао.
Душану је већ прелила чаша горког пића, изгубио је леву ногу, рођеног брата. Мучила га је и носталгија за домовином. Напушта Француску и враћа се у свој родни град Шабац.
Рат је завршен. Шабац је порушен. Требало је започети нови живот, а тај живот је био сакат као и Душан. Народу је требало хране а и он је морао да некако преживи. У кафани „Тунел“ на Баиру, чији је тадашњи власник био Милорад Томић, узимао је шкембиће и продавао их по граду. Цео дан ходао је по Шапцу храмљући по калдрми, носећи на грудима тешку металну посуду са јелом која је имала на свом доњем делу направљено мало ложиште у којем је стално горео ћумур. Душан је преко одела носио кожну кецељу која га је штитила од топлоте. Преко ње носио је белу куварску кецељу, а на глави бели качкет. Шкембићи се једу док су врући и зато је Душан на грудима носио и јело и ватру. Може се рећи да је носио ватру и на себи и у себи.
Остало ми је непознато да ли је тај систем подгревања јела и продаје био његов изум. У сваком случају био је оригиналан и ефикасан. Мајстори и шегрти у шабачким радњама нису морали да напуштају посао да би ишли да једу у кафани. Душан им је доносио топло укусно јело, што би се рекло, долазио им је на ноге. Из милоште су га назвали Ћопуле. Временом га је упознао цео Шабац, а онда му се једнога дана 1925. године осмехнула срећа. Срео је у граду Мађарицу Марију Ковач, удовицу из Печуја, која је била дошла у Шабац да посети сестру Илинку, удату Шарчевић. Марија је променила веру, венчала се са Душаном и заједничким снагама наставили су посао са кувањем и продајом шкембића. Као већина Мађарица Марија је била мајстор за кување, а кувала је још боље шкембиће у односу на оне из кафане „Тунел“. Душан је са кланице на колицима довлачио сточне изнутрице, прао их на обали Саве, а Марија их је код куће педантно чистила и кувала дневно по 15 килограма до касно у ноћ. Становали су у Доњем шору. Били су неуморни у послу који је временом постао уносан јер су продавали квалитетно јело. Тако су стекли велики број муштерија, купили другу кућу у улици Војводе Мишића. На свет име је 1927. године дошао и син Милан који ми је дао бројне податке о својим родитељима. Хвала му што ми је помогао да после неколико деценија сазнам истину о Шапчанину званом Ћопуле и пренесем је и вама читаоцима.
Душанов тешки живот ипак је оставио трагове у његовој напаћеној души. Причали су ми моји стари саговорници да је волео да сврати у стару кафану „Тунел“ (данас је то простор паркинга код хотела „Зелени венац“) где је на почетку узимао шкембиће за продају. Кафана „Тунел“ била је седиште шабачких бекрија. У њој су се одржавале Бекријске славе, а Ћопуле је волео да попије а и да протури коју карту кроз прсте. Знао је Ћопуле и да се од добијеног пазара напије. Плати Цицвариће да му улицом свирају па кад дођу пред хотел „Париз“ викне: „Трипут урааа за градоначелника...“ Тада из кафане „Париз“ изађе корпулентни и бркати власник Јанко Гроздић, брат градоначелника Петра Гроздића, па му у шали каже: „Е, Ћопуле, што ти Аустријанци не одбише и другу ногу“. Али знао је Јанко Гроздић све Ћопулине животне муке и схватао га је. Чак му је био и велики заштитник у неким ситуацијама у граду када су санитарци хтели да забране рад Ћопули.
Када је 192.8 године краљ Александар долазио у Шабац, односно Текериш, на откривање споменика погинулим ратницима на Церу у Првом светском рату, за све ратне инвалиде овога краја био је приређен ручак. Сви су добили по 300 динара у кешу и по пакло дворских цигара. Међу њима је био и Душан Драгутиновић ““ Ћопуле, добровољац из Првог светско рата, човек, борац, ратни инвалид, Шапчанин који је носио ватру на грудима и у грудима све до 1972. године када је отишао у незаборав.
Најновији број
25. април 2024.
