Увек треба бити човек

У срцу града, окружено прометним и бучним улицама, јаким светлима, у згради Занатског дома, изграђеној пре скоро једног века, ушушкано је сасвим (не)обично место, Шабачко позориште. И док светла градских улица обасјавају уснули град, светла на Великој позорници још су јача. Препуна сала, глумци на сцени, аплауз траје. Када је представа одиграна и глумци су напустили сцену, домар Милан Мраовић проверава салу. Гаси светла, закључава врата позоришта. Први је долазио у градски театар, а последњи одлазио. И тако годинама, све до фебруара ове године и одласка у пензију.

Необичне животне околности довеле су Милана у Шабац. И као да је добар део живота невидљивим нитима био повезан са овим градом. Мада, пре бисмо могли рећи да је музика његово биће подсвесно довела и везала за Шабац и Позориште.

Фото: Глас Подриња

Радио Шабац далеко се чуо
Рођен је Вргинмосту (Кордун, Општина Карловац), након завршетка школовања живео је у Згребу све до почетка рата. А прича везана за Шабац почела је много пре тога. Чувени Радио Шабац био је једна од најслушанијих радио станица у бившој Југославији. Милан је свакодневно пратио програм, слушао музику.

-Радио сам по 12 сати дневно, и стално слушао Радио Шабац. Чак сам и честитке наручивао. Али оно што је занимљиво је да сам служио и војску у Шапцу. То је било као да сам добио на лутрији – каже Милан кроз осмех и додаје да није размишљао о томе да ће се некада вратити на дуже време.

За њега радно време није постојало. Први је долазио на посао и последњи одлазио, без обзира на то да ли је сунце излазило или залазило. Није му сметало што су улице биле пусте, или препуне. Знао је да је позориште увек ту и да уметност не познаје време

Други долазак у Шабац био је након немилих догађаја током 1995. године. Миланова тетка због сличних дешавања напустила је Хрватску 1941. године и уточиште пронашла у граду на Сави.

-Тетка ме је и упознала са покојном супругом која је радила у Позоришту. Рекла је да има једна лепа девојка коју треба да упознам и тако је све почело.

Фото: Глас Подриња

Рад у Позоришту је изазован, али леп
Милан тврди да је рад у Позоришту леп, изазован и интересантан. За њега радно време није постојало. Први је долазио на посао и последњи одлазио, без обзира на то да ли је сунце излазило или залазило. Није му сметало што су улице биле пусте, или препуне. Знао је да је позориште увек ту и да уметност не познаје време.

-Радио сам све што је било потребно у Позоришту. Трудио се да за све пронађемо најбоље решење и све брзо, ефикасно урадимо. Ипак, уметници су специфични и треба бити практичан.

Анегдоте и сећања
Његова јутарња рутина подразумевала је проверу сваког кутка позорнице, чашица разговора са глумцима и запосленима око детаља. Каже да је било и необичних ситуација. Неке су биле шаљиве и њих најдуже памти.

-За једну представу сликар Станковић је радио сценографију. Више од месец дана је све припремано. На време је било спремно и завршено, али неколико сати пред премијеру била је изненадна корекција сценографије. И то се дешава. Дешавало се да неко заборави нешто у Позоришту, па зову да дођем због кључа, или забораве кључеве. Све је то део посла. И никада ми није било тешко. Љутња није постојала. Увек треба помоћи – прича Милан о неким од ситуација које иду „у рок службе“, чак и када нервоза због премијере подстакне варнице.

Иако више не радим у Шабачком позоришту остају бројна сећања и успомене. Колеге су ме баш обрадовале и истовремено растужиле када сам одлазио у пензију. Мислим да је Позориште место за све. Да се нешто сазна, да људи уживају и да се опусте

-Једном приликом редитељ је имао неке несугласице са техником. Ништа страшно. Притисак пред премијеру, сви помало напети и нервозни. Видим да нешто не штима. Приђем, питам о чему се ради и како то да решимо. Мало по мало и све буде добро. Морам да признам да ми је највећи мотив био да се све то реши што пре, јер сам имао заказан роштиљ. Да се не би охладио, морао сам све да убрзам – прича једну од анегдота и присећа се ситуације са погрешном бојом.

-Грешком је купљена погрешна боја за сценографију дечје представе. Отворили смо све боје и схватили да то није то. Офарбали двеће са оним што смо имали. Али редитељ није био задовољан и негодовао је. Приговорио је: „Како плаво дрво, где сте видели плаво дрво?“ На то је добио одговор: „А ко је видео мачка у чизмама?“. Нама је било смешно, али некима није.

Тиха вода брег рони
Верује да све може да се реши на миран, сталожен и другачији начин. И да увек треба поступати као човек. Тако и у наведеним анегдотама које су остале урезане у сећању.

Фото: Глас Подриња

-Дешавало се да неко од публике заборави нешто. Како увек прегледам салу на крају пронађем оно што остане. Увек власнику буде враћено. Никада не треба бити лош, охол и бахат. Све некако дође на своје. Увек треба бити човек, јер никада не знаш шта ће бити сутра.

Одлазак у пензију
За Милана Шабачко позориште било је друга кућа и то су 14.02.2024. колеге и сарадници потврдили поруком „Хвала ти Милане за све што си урадио за нашу кућу. За тебе ће позориште увек бити откључано!“

- Иако више не радим у Шабачком позоришту остају бројна сећања и успомене. Колеге су ме баш обрадовале и истовремено растужиле када сам одлазио у пензију. Мислим да је Позориште место за све. Да се нешто сазна, да људи уживају и да се опусте.

Милан иако је званично у пензији остао је повезан са светом глуме. Позната српска глумица ангажовала га је да брине о њеном стаду на једном имању.