ПРОЗОР СА ПАУНОМ

На излазу из краљевске палате чекају ме моја мала „божанства“, Рама и Кришна.
„Одлазите?“, питају.
Климам главом на шта обојица пружају руке према мени. Поклањам им оловке и чоколаде. Нестају у једној од уличица. Ми крећемо супротно поред колица са воћем где први пут видим зрели распукли плод нара са белим, скоро провидним зрнима.
ЛАЛИТПУР, или Лепи Град, је право име Патана. Његови становници су Невари и све што је најлепше у целом Непалу сакупљено је у овом граду.
Стотине и хиљаде божанстава гледају ме са кровова, прозора, врата и зидова. Само у неком од њих угледам живо, земаљско биће. Куће су тако направљене да би у њима могли становати и сами богови. И опет прозори, прозори, о којима би се могле написати песме, приче, роман(се).
Идемо у улицу прозора, тамо где су најлепши од најлепших. Застајемо задивљени испред сваког, а најдуже испод чувеног ПРОЗОРА СА ПАУНОМ. Стар је, без боје, сивосмеђ, а опет „видим“ сваку „перушку“, сваку шару у том раскошном, раширеном репу птице са забаченом главом у коју је уметник уклесао чак и понос!
Патан је град-музеј. Храмови у Патану су најлепши. Да није продаваца папагаја који су научили да говоре непали језиком, да није продавца фрула из којих када свирају, излазе чаробни звуци (ту исту ми даје да и ја покушам!), да није ђака-првака у униформи са краватом, помислила бих да сам залутала у неко друго време, у неки ко зна који век. Ако време уопште постоји, овде га не осећам. Патан, то је више од његових 330 божанстава.