Обележавајући две деценије прерано преминулог сликара, породица на овај начин, малом ретроспективом и подсећањем жели да нас врати у неко лепо време и да се поново сви они који нису познавали Милована Катанића упознају са његовим сликарством
У Галерији Културног центра у Шапцу до 19. јула заинтересовани посетиоци могу погледати изложбу која је омаж шабачком уметнику Миловану Катанићу (1940-2004).
Детињство и рану младост проводи у Шапцу а затим одлази на школовање у Карловац. Након завршетка војне школе професија га води у разне градове, бивше Југославије, где се упоредо изграђује и као сликар. По повратку у Шабац, 1974. године почиње интензивирање његових сликарских захтева и тежњи и од тада се успешно посвећује овој врсти уметности. Постаје члан УЛШС и Ликовног клуба Ђуро Салај у Београду. Имао је неколико самосталних изложби и велики број групних изложби у разним градовима бивше Југославије.
-Ова изложба је организована на иницијативу његове породице, а у исто време Милован је био везан и за нашу институцију тако да некако овај догађај има један врло емотиван моменат и надамо се да ће окупити велики број његових пријатеља, сликара, рођака, суграђана. Обележавајући две деценије прерано преминулог сликара, породица на овај начин, малом ретроспективом и подсећањем жели да нас врати у неко лепо време и да се поново сви они који нису познавали Милована Катанића упознају са његовим сликарством – истиче историчарка уметноси Соња Петровић Јагић и додаје слике представљају интимистички пејзаже, спроведене у духу, у крајњој линији, традиционалног обухвата, тако заживљавају као аутохтони записи аутора, затеченог лепотом призора.
Фото: Глас Подриња
-Баш као што је моја колега Михаило Глигорић Глиша уаписао 1997. године за Милованову изложбу, „радови су рукописно очишћени, сведени и мирни ови пејзажи остају као међаши говора аутора о лепоти призорја, о његовој снази и рефлексијама на сам уметнички изговор на аваз“... У исто време овај омаж је и лепа и тужна прилика да се присетимо овог сликара и Шапчанина, али мислим да је то један од начина да се људи отргну од заборава. 19. јула пре 20. година престало је куца његово срце али иза себе оставио дивну породицу која и сама уметничка, ћерка Надица је песникиња а унука Тара врло успешна и позната балерина. И као што рече Глиша на крају свог текста, ето записа о лепоти њеном трајњу и у исто време и страховању да се не заруши, записа о њеној одбрани. И зато овај омаж има један диван назив: „Мора да је беспослено на небесима“.
Фото: Глас Подриња
