О вековном трајању и постепеном пропадању

Публициста Миомир Филиповић Фића организовао је крајем прошлог месеца у Основној школи „Добросав Радосављевић Народ“ у Мачванској Митовици промоцију на којој је представио две нове књиге „46 патријарха Српске православне цркве“ и „Како су пропадале газде у Мачви“. О насловима су говорили: књижевник Ђорђе Сибиновић, прим. др Предраг Тојић, генерал Драган М. Аврић и сам аутор.

Фото: Приватна архива

Кад бахатост дође на наплату
Говорећи о имућним Мачванима пренео је, истиче, причу о људима који су имали све, а нису имали ништа, јер им је недостајало оно најважније- људскост. Инспирацију је добио одлазећи на гробље и видевши оронуле споменике на којима је зуб времена учинио своје.

-То су људи који иза себе нису оставили потомство, оставили су споменике који само утаљају у земљу и ништа више. Како су стицали то богатство, бахатошћу, развратом и непоштеним односом према људима, непоштовањем људскости итд, тако су и прошли. Све је истинито, сви догађаји који су наведени, само су презимена и имена измењена. Тим људима је било битно само да се обогате и ништа друго. Ни потомство, ни народ, само су они битни, само је битно да они буду на површини са својим увећаним богатством. Мислим да је то узрок зашто су пропали, јер се нису ни на какве друге околности обазирали- појашњава Филиповић.

Аутор каже да је највећа опасност управо изгубити људскост у себи.

-Да су се обазирали на било какве људске вредности, мислим да би они данас имали потомство. Они који су и мало били хумани према народу, опстали су, имају и данас то што су имали њихови преци, а они који су били бахати и безобзирни у свим пословима, иза њих није остало ништа. Наравно да је људска судбина и божја воља учинила да ће и ти споменици једног дана нестати, јер неће имати ко да их одржава и неће знати ко ту почива. Таквим људима није било битно ни шта ће рећи свет, њима је важно само да се обогате и мислили су да све могу парама да реше. Све су учинили да дођу до циља, а циљ је био да узму што више и што боље за себе. А како ће бити другима, о томе нису мислили. Код тих људи није постојала никаква људскост, односно љубав према људима, само љубав према себи и ништа друго. Та љубав према себи учинила је да морају да пропадну. Велике ствари нико не уништава споља, све се изнутра уради- истиче Филиповић.

Фото: Приватна архива

Стожер државности и гарант опстанка
Говорећи о другој књизи, о историјском развоју и значају црквених вођа током столећа, наглашава да нас је управо црква одржала кроз векове.

-Настојао сам да прикажем шта је институција Српска православна црква, а не шта значе појединци у цркви. Има људи у свакој организацији, и добрих, и лоших, и сјајних и генијалних, свакаквих- од обичних свештеника до владика и патријарха. Лично сам убеђен, да нисмо имали институцију Српску православну цркву кроз ових осам векова, да бисмо као народ нестали кроз векове и стопили бисмо се с другим народима. За време ропства, Српска православна црква је била стожер државности, иако је народ био поробљен. Да није било цркве, мислим да српски народ не би опстао- навео је он.
Седамдесетогодишњи Филиповић пише већ четири деценије, до сада је објавио 52 књиге и планира да напише још.

-Ако је човеку тешко нешто да ради, онда од тог посла треба да одустане. Никад ми ништа није било тешко, па тако ни да пишем, напротив, то ми представља задовољство. Припремам још много тога, иако сам у пензији. Човек је створен да би радио, стварао на овој земљи док је жив. Кад не буде жив, нека се прича шта је радио- закључује Филиповић.