Не могу да исту песму узастопно певам на исти начин. Ако неко то може, то није музика, то је онда наредба, вежба, нешто друго, али музика није (Били Холидеј)
Субота је све ближе граници новог дана. Највећи део намењеног јој времена је оставила иза себе као припрему за оно што доноси вече. У посебном дану за шабачке музичке сладокусце је посебно вече.
У међупростору између сабирања утисака од петка и сласти ишчекивања суботе своје место заузимају Фиш и најдражи му гост из далеких предела, тамо из планина и велике баре Беџи.
-Како си данас Беџи? -Још увек сам помало dizzy од синоћ, али не смета то пријатељу – одговара ипак насмејани гост из далека – прија овај дах свежине, волим јесен. -Наше време пријатељу – говори Фиш.
Беџи је заокупљен компоновањем у тишини, док Фиш поново узима програм Фестивала. У петак је стао код страница посвећених суботи, 26. октобру. Меланхолија почиње своје атаке када домаћин прочита последњи фестивалски дан, али радост још није рекла своје. Почиње са Јованом Маљоковићем од 20:30. Јован Јова Маљоковић је од установљења Фестивала у Шапцу искрени и одан пријатељ наших сусрета.
Живи девету деценију, али сценом још уверено и неуморно влада као и пре неколико десетлећа.
Саксофоном осваја и покорава публику која је много пута била у прилици да Маљоковића слуша у свом граду и ниједном се није догодило да не ужива. Његови наступи су пример како џез може да уједини свет. Амерички је само клица из које настају мелодије што могу досегнути најудаљеније кутке Земље комбиновањем са сваком националном музиком.
Одлазак у Београд на почетку шестдесетих година био је само први степеник у освајању бројних престоница, престоница држава и џеза. Путовао је у све крајеве планете, повезао је Америку и Совјетски савез, преко Беча, Луксембурга, Немачке, Француске, Швајцарске. Многи наши саксофонисти и џез музичри постали су то слушајући управо Јову Маљоковића.
У витрини породичног дома Маљоковић налазе се највреднија џез признања, а баш недавно своје место нашла је и награда „Деспот Стефан Лазаревић“ након концерта „На раскрсници светова“.
-Јован је ту близу, из Ваљева, слушао си га сигурно? – интересује се Фиш.
-Толико пута на толико места пријатељу, од Ваљева до Луизјане, знаш да ништа не пропуштам и није било доста и довољно, никада нисам осећао да сам чуо све што он може. Маестро пред којим се шешир скида.
-Тешко ми га је замислити без сакса, било да свира или да је само уз њега, као амајлија. -Страст је то Фиши пријатељу мој, страст која ствара магију. Наздравимо за нас, нашу музику и наше дане.
Подигли су и куцнули за хвале октобру, уз благи ламент над пролазношћу. Време брзо пролази када би требало да мало бар успори. За Присмојене и Јову су добро знали Фиш и Беџи, али ту су и нова имена. Сада стоји на хартији, субота, 22:00 New blue trio.
Завршни наступ 24. шабачког Интернационалног blues&jazz фестивала је енергија југа, блуз-рок у пуном сјају. С бине ће присутне поздравити трио наших пријатеља из Северне Македоније. Они су стара добра комбинација гитара, бас и бубњеви.
Гитара и вокал припадају Давиду Нешковском, бас Ђолу Максимовском, а бубњеви Дину Милосављевићу. Конкуренција на џез и блуз сцени југа није мала, али су се ови момци наметнули знањем и енергијом којом њихове изведбе зраче. Имају ауторске композиције и наравно најбоље светске којима употпуњавају атмосферу. Док слушате њих тешко је седети на једном месту, али простора има у сали Шабачког позоришта и не либите се да заиграте, када таква жеља превлада.
-Волим југ, постоји нека топлина у тим мелодијама чак и када су само обраде других нумера. -На југу је и наша музика настала – одговара Беџи – него пријатељу, нећемо ваљда бити само слушаоци, срце и душа ће нам се љутити.
-Никако пријатељу – изговори Фиш узимајући сакс. Код Беџија гитара је већ била спремна.
Октобарска модрина засијала је сјајем уличног светла. Посетиоци слушају дует из њих. Препуштају се без освртања. Мелодија која би изненадила сваки други дан, последњој октобарској суботи припада једнако колико сунце и звезде, то је њен звук...
