In memoriam
Чедомир – Чеда Јовановић
Постоје неки људи који у школском узрасту дођу у неко место, неки град, да ту наставе живот и трајно остану. На доласку бивају фасцинирани затеченим местом, његовом лепотом, њему непознатим до тада манирима међу грађанима. У том младом бићу зачне се идеја да град упознају да понуде да му се прилагоде и на крају га безрезерно заволе. У даљем току живљења дођу на идеју да све научене радње од града прилагоде његовом и свом одрастању и духовном и моралном напредовању. Град их прихвата и на његову љубав и прилагођавање одговори својом љубављу.
Један од примера таквог међусобног односа придошлог дечака и града је Чедомир Чеда Јовановић, грађанин Шапца, који је рођен у Драгинцу 1950. године, у Шабац дошао 1960. и у њему остао до упокојења 2024. године. Чедомир је за 64 године свог бивствовања у Шапцу од Шапца учио и њему узвратно прилагао научено, држећи се идеје да придошлица треба да се прилагоди граду, а не град њему. У чему је тајна овог позитивног међусобног односа, Чедомира и града Шапца? Тајна је у чврстом спајању љубави са сопственим потезима да у Шапцу постане познат и признат. Тајна је у родитељском васпитању и веровању да се без ичије помоћи може постати пуноправан грађанин у Шапцу, који је родитељски избор постао његова љубав.
Оштроумни Чедомир је усвојио чињеницу да се само радом и сталним учењем од Шапца, а и шире може напредовати. Учио је од својих вршњака, од учитеља, професора и од улице. Прошао је реалтивно лако кроз школу, основну и Економску у Шапцу, уписао Правни факултет у Нишу, па га прекинуо одласком у војску. По повратку из војске запослио се у тадашњем Медицинском центру као службени и ту остао 38 година, до одласка у пензију. У Центру је најдуже радио на месту персоналног референта и начелника кадровске службе, 22 године. Кроз његове канцеларијске фиоке су прошли досијеи 16 гарнитура директора и досијеи 7.000 запослених. Да би се прилагодио тој функцији морао је да створи меру према „вишњима“ (директорима) и „нижњима“ (запосленима), да „вишњима“ се не замери, а „нижње“не закине. Створена мера у њему је одредила све потоње учинке који су подразумевали да се помире професионално, обичајно, људско и на крају политичко. Добро је овладао управним и радним правом, да би успешно избегао и замерање и закидање.
Родитељи су га упутили стазама радовања, да се радује људима, да се радује срећнима око себе у њиховој срећи, да саосећа са несрећнима у њиховим невољама. Посебно место у његовом животу је било радост давања, не само материјалног, него давања свога знања, својих добрих намера у остваривању њихових права и олакшавању начина живота, што је значајно у животу сваког човека. На том фону добронамерности и несебичности успешно је сарађивао са свим вишим инстацама у области здравства, судства, локалне и државне самоуправе. Гнушао се страсти узимања, поготову условљавања учињених услуга, који је већини његових савременика била добро позната. Истим ритмом је наставио и по одласку у пензију, наставио да се одазива на молбе својих суграђана да им помогне у решавању повремено и привремено закинутих права из области социјалног и пензионог осигурања, које су суграђан знали да цене присуством на величанственом Чедомировом испраћају на Летњиковачком гробљу.
Поред професионалне посвећености паралелно је себе посвећивао у породичним и друштвеним активностима. Са супругом Божанком подигао је два сина, Боривоја доктора ветерине у Београду и Зорана мајора Војске Србије у Шапцу, који су му опет подарили унуке Селену, Андреу, Лазара и Луку.
Шабачко друштво је добро проценило његове оперативне способности, па га је користило на месту генералног секретара Фудбалског клуба „Мачва“, секретара у Боксерском клубу „Мачва“ и Кајакашком клубу „Зорка“. У прошлој деценији био је већник у градском Већу Шапца неколико година, као волонтер, што је била и круна његових активности као успешног административног оперативца. Исписаној успешној каријери назирао се крај прво разболевање супруге Божанке, њено двогодишње лечење, онда долази 2020. година, многима изузетно тужна, година короне. Чедомир је једва прележао корону у шабачкој Болници, потом следују компликације, новооткривена стања и тако из дана у дан, четири године до упокојења. Прошао је невиђену голготу и испољио невиђени оптимизам и борбеност за излечење.
Веровао је својим лекарима, испуњавао све захтеве без обзира на сву мукотрпност и болност. Лекари су препознали његов оптимизам и жељу за излечењем и максимално му помагали, колико је то било у њиховој моћи. Невиђену емпатију је доживео и од својих комшија и познаника који су му несебично нудили своју помоћ, коју је некада и одбијао да им не би био на сметњи. Но, они су увек били уз њега, мишљу, учинком и молитвом.
У животу увек постоје два пола, позитиван и негативан, односно доброчинство и непочинство. Чедомирово доброчинство је било немерљиво и у сенку је увек потискивало евентуално непочинство, ако га је било. Прерано је отишао, оставио нам драги лик и лепо сећање да нас је волео. Можемо му пожелети мир на Летњиковачкој коси, нека му је Богом просто, јер је он једини непогрешиви равнатељ свих доброчинстава и непочинстава. Амин Боже дај!
Један од примера таквог међусобног односа придошлог дечака и града је Чедомир Чеда Јовановић, грађанин Шапца, који је рођен у Драгинцу 1950. године, у Шабац дошао 1960. и у њему остао до упокојења 2024. године. Чедомир је за 64 године свог бивствовања у Шапцу од Шапца учио и њему узвратно прилагао научено, држећи се идеје да придошлица треба да се прилагоди граду, а не град њему. У чему је тајна овог позитивног међусобног односа, Чедомира и града Шапца? Тајна је у чврстом спајању љубави са сопственим потезима да у Шапцу постане познат и признат. Тајна је у родитељском васпитању и веровању да се без ичије помоћи може постати пуноправан грађанин у Шапцу, који је родитељски избор постао његова љубав.
Оштроумни Чедомир је усвојио чињеницу да се само радом и сталним учењем од Шапца, а и шире може напредовати. Учио је од својих вршњака, од учитеља, професора и од улице. Прошао је реалтивно лако кроз школу, основну и Економску у Шапцу, уписао Правни факултет у Нишу, па га прекинуо одласком у војску. По повратку из војске запослио се у тадашњем Медицинском центру као службени и ту остао 38 година, до одласка у пензију. У Центру је најдуже радио на месту персоналног референта и начелника кадровске службе, 22 године. Кроз његове канцеларијске фиоке су прошли досијеи 16 гарнитура директора и досијеи 7.000 запослених. Да би се прилагодио тој функцији морао је да створи меру према „вишњима“ (директорима) и „нижњима“ (запосленима), да „вишњима“ се не замери, а „нижње“не закине. Створена мера у њему је одредила све потоње учинке који су подразумевали да се помире професионално, обичајно, људско и на крају политичко. Добро је овладао управним и радним правом, да би успешно избегао и замерање и закидање.
Родитељи су га упутили стазама радовања, да се радује људима, да се радује срећнима око себе у њиховој срећи, да саосећа са несрећнима у њиховим невољама. Посебно место у његовом животу је било радост давања, не само материјалног, него давања свога знања, својих добрих намера у остваривању њихових права и олакшавању начина живота, што је значајно у животу сваког човека. На том фону добронамерности и несебичности успешно је сарађивао са свим вишим инстацама у области здравства, судства, локалне и државне самоуправе. Гнушао се страсти узимања, поготову условљавања учињених услуга, који је већини његових савременика била добро позната. Истим ритмом је наставио и по одласку у пензију, наставио да се одазива на молбе својих суграђана да им помогне у решавању повремено и привремено закинутих права из области социјалног и пензионог осигурања, које су суграђан знали да цене присуством на величанственом Чедомировом испраћају на Летњиковачком гробљу.
Поред професионалне посвећености паралелно је себе посвећивао у породичним и друштвеним активностима. Са супругом Божанком подигао је два сина, Боривоја доктора ветерине у Београду и Зорана мајора Војске Србије у Шапцу, који су му опет подарили унуке Селену, Андреу, Лазара и Луку.
Шабачко друштво је добро проценило његове оперативне способности, па га је користило на месту генералног секретара Фудбалског клуба „Мачва“, секретара у Боксерском клубу „Мачва“ и Кајакашком клубу „Зорка“. У прошлој деценији био је већник у градском Већу Шапца неколико година, као волонтер, што је била и круна његових активности као успешног административног оперативца. Исписаној успешној каријери назирао се крај прво разболевање супруге Божанке, њено двогодишње лечење, онда долази 2020. година, многима изузетно тужна, година короне. Чедомир је једва прележао корону у шабачкој Болници, потом следују компликације, новооткривена стања и тако из дана у дан, четири године до упокојења. Прошао је невиђену голготу и испољио невиђени оптимизам и борбеност за излечење.
Веровао је својим лекарима, испуњавао све захтеве без обзира на сву мукотрпност и болност. Лекари су препознали његов оптимизам и жељу за излечењем и максимално му помагали, колико је то било у њиховој моћи. Невиђену емпатију је доживео и од својих комшија и познаника који су му несебично нудили своју помоћ, коју је некада и одбијао да им не би био на сметњи. Но, они су увек били уз њега, мишљу, учинком и молитвом.
У животу увек постоје два пола, позитиван и негативан, односно доброчинство и непочинство. Чедомирово доброчинство је било немерљиво и у сенку је увек потискивало евентуално непочинство, ако га је било. Прерано је отишао, оставио нам драги лик и лепо сећање да нас је волео. Можемо му пожелети мир на Летњиковачкој коси, нека му је Богом просто, јер је он једини непогрешиви равнатељ свих доброчинстава и непочинстава. Амин Боже дај!
Прим. др Предраг Тојић
Најновији број
5. децембар 2024.
