Ако нисмо додирнули камен Студенице, нисмо се поклонили Грачаници, замислили у Манасији, осетили мир Љубостиње, сагледали видик са висине Ђурђевих ступова, упили у своју душу живописе са зидова Сопоћана, Каленића, Милешеве, Жиче и у свом ходочашћу предахнули у хладу фрушкогорских манастира, можемо ли рећи да заиста разумемо шта значе све те далеке лепоте за којима жудимо?
Сигурно знамо одговоре на ова питања. Наша прошлост је део нашег бића, а на то треба увек да нас подсећају наша светилишта, племенито једноставна и неразметљива у својој лепоти. Зато је и данашња приредба „Нека живи сећање”, коју су извели ученици четвртог, петог и осмог разреда ОШ „Мајур” из Мајура, у част нашег светитеља, својеврсно ходочашће кроз свете просторе српске духовности.
Координатор приредбе била је проф. Јасмина Јанић са сарадницима: проф. Радом Стокановић, проф. Александром Марјановић, проф. Маријом Павловић, проф. Маријом Марковић, вероучитељем Ненадом Богдановићем и сценографом Душаном Јоцићем. Домаћини свечаности били су: Борисав Илић и колектив ОШ „Мајур”.
Фото: ОШ Мајур
Човек остави нешто за собом. Остави човек пролазно, али остави човек и вечно и поучно. Остави човек поуке које нас прате. Међутим, док неке поуке уче народ, друге безвучно одјекују. „Нема те... А има те више него икад и биће тако во век и векова. Памтићете... Молиће се твојој светости, јер ти си био сакупљач изгубљених делова свога огњишта и његов обновитељ. Памтићете...”
Фото: ОШ Мајур
