Век Радничког у писаној речи

Шабачки фудбалски клуб “Раднички” претходне године напунио је стотину година, а поводом тог јубилеја, настала је монографија “Више од клуба - столеће ФК Раднички” Милана Благојевића, некадашњег играча и капитена клуба, крајем шездесетих и почетком седамдестих година, члана управе у више наврата и његовог сина Душана, новинара, уредника спортске рубрике „Гласа Подриња“.

Фото: Глас Подриња

- Сећање на Раднички је пре свега сећање на детињство, пут од Тркалишта до рекреационог, дрвене трибине које детаљно живе у сећању и играчи у црвеном за које навијамо. Када постигну гол, преплави осећај задовољства и сви скочимо, то је био тај осећај среће и тако сваке суботе, истим путем, на исто место и уз исту жељу. Ове слике су биле јаке у сећањима и те 2020. године као најјачи мотив да започнемо процес вајања споменика клубу за вечност, само смо уместо глине користили речи. Прва одлука била је да не пишемо уобичајену монографију, већ причу о веку нашег клуба, града с којим је и Раднички растао и људима и догађајима што су чинили причу малог, великог клуба, намерни да пренесемо и атмосферу свакодневице у једном времену. Од првотимаца до резервиста, од чланова управе до економа, од лекара до навијача. Свако је оставио део срца у овом малом великом клубу и монографија је споменик прошлости и свим њиховим успомена. Раднички је од оснивања био идеја, а Платон је говорио да су идеје бесмртне. Много је оних за које ће Раднички вечно трајати, ма шта да будућност носи – појашњава Душан Благојевић.

Осврти, сећања на важне мечеве, важне личности и атмосферу
Реч је о делу које обејдињује приче о Радничком током једног века и граду и његовом развоју у истом периоду. Уз резултатске осврте, сећања на важне мечеве, важне личности и атмосферу, део књиге су и занимљивости из историје Клуба и Града, познати и мање познати догађаји.

Фото: Глас Подриња

-У Радничком сам провео више од пола века, у различитим улогама и од првог дана сам осећао због чега је то посебан клуб. Одувек смо били као породица, многе тешке тренуке смо пребродили захваљујући заједништву и жељи да наш Раднички траје. Много је прича, успомена, много је актера, но у свакој је доказ зашто је ово велики мали клуб и зашто је био нешто више од спортског колектива. Тако смо и одлучили да наслов буде „Више од клуба“. Мало је клубова који могу потписати овакву историју, Клуб који је имао славна имена у руководству, на терену, који је дао Народне хероје и кроз писану реч и књигу желели смо да они остану записани за вечност. Био бих најсрећнији да можемо славити век такмичарског трајања Радничког, али се надам да ће, као и неколико пута у историји, Клуб поново оживети и поново доносити радост свима на терену – истакао је Милан Благојевић пред препуном салом Културног центра у Шапцу током промоције монографије „Више од клуба - столеће ФК Раднички”.

Фудбал није само игра
Драган Мићић, познати шабачки новинар, писац и рецензент је монографије, истакао је да су Благојевићи вешто ходали кроз времеплов сећања, емоција, ситорије и једног времена.

-Милан Благојевић Пинана, бивши фудбалер и вишедеценијски спортски радник, и његов син Душан, млад а уважен спортски новинар, искуство, знање и умеће преточили су у књигу „Више од клуба”, посвећену Фудбалском клубу „Раднички“ из Шапца, поводом његове стогодишњице од оснивања, 1924. до 2024. године. Да је међу нама Душанов деда, незаобилазан у историји шабачког фудбала и један од најплеменитијих Југословена као добровољни давалац крви, мирнодопски херој, по коме је названа једна од шабачких улица, и те како би био поносан на сина и унука свога имена – истакао је Мићић и додао да су дрес истог клуба, свеједно које је боје био, носила су често рођена браћа, ,,појачана” браћом од стричева, ујака или другарима из истог краја.

-Забележено је и то да су отац и син били у истом тиму. Да их је деда бодрио са трибина, то се подразумевало. Међутим, уникат је да једну књигу о истом клубу пишу отац и син. Тако је било некада, када се фудбал играо из љубави, аматерски усхићено, када су играчи чак из свог џепа плаћали одласке у друга места, само да би се такмичили. Награда им је била, поготово победницима, тапшање по рамену, поштовање, стисак руку, осмех, стицање угледа и имена. Некада смо знали свакога ко истрчи на терен. Од малена се пратио њихов развој. Били су комшије, деца пријатеља, другари. Пинанин син, Душан, међу последњим је из генерације која ће памтити залазак таквог фудбала. Зато је за похвалу што се прикључио оцу да оставе траг о једном клубу који је тренутно ван игре. За нека будућа доба. Да се не заборави, али и да побуди нове фудбалске опсенаре. Јер, фудбал није само игра више је од клуба. Одраз је времена – закључио је рецезент.

Издавање монографије подржао је и Град Шабац кроз конкурс за културу.