Рок у подруму, коло на спрату

Много је места, објеката, установа које су кроз историју креирале не само изглед града Шапца већ и његов културни живот. Једна од институција, иако не тако дугог трајања али огромног значаја за генерације Шапчана јесте данашњи Културни центар, некадашњи Дом омладине.

Основан је маја 1963. године као Дом омладине а од 1991. године постаје Дом културе „Вера Благојевић”. Назив у Културни центар мења почетком овог миленијума - 2002. године. Иако постоји тек 62 године, за ово место у најужем градском језгру Господар Јевремове улице Шапчане вежу јака сећања на манифестације, окупљања, почетке бројних стваралаца из различитих области уметности, на безбрижну младост и окупљања у простору који је био њихов излазак у свет, место окупљања, размене идеја и стваралаштва. Место првих игранки, рок свирки, љубави. Једна од оних чију је младост али и живот формирала установа у којој је провела свој радни век је Бранка Тодоровић, дугогодишња уредница трибинског и рецитаторског програма.

Бранка Тодоровић, Фото: Приватна архива

-Говорећи о неким давним временима везаним за културу и уметност нашег града, покушаћу да не будем пристрасна како бих дала објективну слику о значају тадашњег Дома омладине, касније Дома културе, данашњег Културног центра, где сам провела цео радни век као културни и јавни радник. Промене у називу имена институције говоре о приликама и променама у друштву као и клими тадашњих политичких прилика. Зграда изграђена почетком двадесетог века, 1963. године одлуком владајућих структура, постаје ново место окупљања младих и креативних људи, оснивањем Дома омладине „Вера Благојевић“. Седамдесетих, клуб „Рупа“ постаје култно место окупљања студената и младих креативних људи, који покрећу многе активности као што су ликовне, музичке, драмске. Покренут је Завичајни клуб студената, основана је сликарско-песничка група „Боје и речи“, што у многоме говори о полету, новим идејама и авангардном деловању младих. На темељима тог времена стасавале су и будуће генерације, сањајући нове неограничене могућности креативног израза.

У току одрастања за мене је Дом био најважније место за одвијање друштвеног и културног живота, јер је окупљао људе различитог узраста и интересовања, али који су имали заједничку нит, љубав према уметности, било да се ради о музици, позоришту или култури уопште. Осећај да припадамо том простору је за нас младе имао посебну чар, учили смо, стицали сигурност и освајали сцену, освајали своје прве уметничке успехе. И данас када ослушкујем зидове, чујем дах и дух тог времена али и трему и одговорност пред неки битан наступ. Много је тајних љубави и сусрета утиснуто у сваку пору овог простора, многа лепа познанства и пријатељства остварена. Велики број еминентних музичара, књижевника, академских сликара и других културних и јавних личности понело је најлепше утиске са собом. Дом омладине је, једном речју био магичан и пун живота.

Људи су налазили своје место у различитим секцијама, ликовним радионицама, музичким окупљањима градећи свој уметнички и културни идентитет. Организовале су се поетске вечери, театарске представе, изложбе и разговори на различите актуелне теме. Осврнула бих се на време Драмског студија којим је руководио редитељ и глумац Борис Ковач, човек који је у раду са нама неговао позоришни аматеризам, учио нас овладавању сцене, говорној култури и узајамном поштовању. Жељни доказивања правили смо невероватне помаке кроз различите врсте уметничких форми. Свако књижевно вече, изложба, свирка, значила је малу револуцију у граду, дајући.Шапцу посебну културну димензију.

Зграда данашњег Културног центра саграђена је почетком 20. века као Дом трговачке омладине на месту куће браће Богатинчевић, која је страдала током Првог светског рата.

Дом омладине је био симбол слободне, неформалне и авангардне културне сцене која се развијала паралелно са осталим културним и друштвеним променама у земљи. За многе је то било место окупљања људи који су желели нешто другачије од онога што су им нудиле традиционалне институције. Уметници су експериментисали са новим концептима и идејама. И за крај овог присећања не могу а да не изразим жал што је клуб „Рупа“ (данашњи клуб „Флека“), остављен да пропада немајући више никакву функцију, место које остаје дубоко укорењено у сећањима генерација и генерација које су ту стасавале и посећивале је. „Рупа“ је и данас део културног наслеђа Шапца и важан део историје музичке и уметничке сцене тог периода – прича Бранка Тодоровић.

Са осмехом али и благим наговештајем сете, Шапчани се присећају места али времена када се излазило на корзо, слушале свирке у Дому омладине, ишло на часове фолклора. Они нешто старији, памте и пробе хора чувених „66 девојака“ када су се лети, кроз отворене прозоре Дома омладине преплитали гласови међу којима се издвајао онај, дирегента Бранка Ђурковића.

-Моја сећања на Дом омладине датирају из 1964. године. На самом улазу је била „Народна техника“ где сам долазио на курс фотографије. Са десне стране од улаза је био Аероклуб, просторији поред, одвојено, као киоск простор за мрачну комору. Курс за фотографе је водио Тома Кекић, и ја сам похађао један који је трајао две недеље. То су били моји први сурети са овом установом где сам касније често навраћао и дружио се са члановима Аероклуба. Игранке су приређиване у сали на спрату и то викендом. Поред Дома омладине је био Шах клуб и он је био доста посећен. Испред наравно корзо који крене негде око 7 сати увече и око пола 9-9, као да неко дуне у пиштаљку, нема никог, празно све. Знало се где ко стоји и тако је било годинама. Једно време је чак корзо био и продужаван, до Позоришта, па су га онда скратили. Сад то младима кад причамо, буде смешно – изађеш на корзо, направиш круг, два, неколико и идеш кући. Изађеш без пара или евентуално после одеш на неки чај, пиће и то је излазак – сећа се Владимир Ђинић, саобраћајни инжењер у пензији.

Владимир Ђинић, Фото: Глас Подриња

-Радне акције, прославе Дана омладине, разне активности кретале су тих осамдесетих година из Дома омладине. У великој сали су били разни програми. Сећам се гостовања Љубе Мољца рецимо, плесне школе која је први пут организована у Шапцу, у „Рупи“ се свирала рок музика. Долазила је Ју група, било је тих година право култно место окупљања шабачке омладине. Увек пуно посетилаца на свему што је организовано. Радили смо у Омладинском сервису „Вера Благојевић“ који је тада био при Дому омладине где су нам биле и канцеларије. Имали смо и до три хиљаде чланова, нон-стоп је неко долазио, навраћао. Тамо смо остали до 1982. године када је уведен нов Закон о омладинским задругама, када смо одвојени и започели самосталну делатност – наводе Вера Урошевић и Светислав Ђурић из Омладинске задруге „Шабац“.

Светислав Ђурић, Фото: Глас Подриња

- Нисам био чест посетилац тадашњег Дома омладине, не зато што ми се садржај није свиђао већ што сам све време проводио испред, на корзоу. Сматрам да су генерације наших родитеља биле безбрижније кад смо излазили у град. Више смо се дружили, сви садржаји на којима смо бивали или излазили су везани за учешће у њима оних са којима смо иначе проводили време, дружили се, ишли у школу..Одлазили смо у Дом омладине кад су свирали, играли, рецитовали неки наши другари, и то је било место где одлазиш у пријатељску посету, где се осећаш да си међу својима – истиче Славко Јовановић.

Славко Јовановић, Фото: Глас Подриња

-Такмичење у говорништву и рецитовању је за мене било нека полазна основа за оно чиме ћу се касније бавити а које се организовало у Дому омладине. Сећам се Бранка Исаиловића, Вукана Јовановића, свих лепих догађаја на које сам волела да изађем, на неким и да учествујем. Ту су се дешавале ствари које су ме интересовале, од игранки до концерата, изложби, такмичења, песничких вечери. Та установа ми је увек асоцијација на нешто лепо, романтично, на детињство и младост, место где си увек могао да изађеш и да се осећаш лепо – објашњава новинарка Гордана Мањенчић.

Гордана Мањенчић, Фото: Глас Подриња